Poznati srpski košarkaš Goran Grbović ispričao je detaljno kako je izgledao jedan od najgorih momenata njegovog života, dan kada je dobio srčani udar.

Sve se dogodilo na reci, a u pravoj drami među mnoštvo heroja koji su spasili njegov život bio je i Miša Kešelj, Grbovićev prijatelj.

- Strašno volim da pecam. Bili smo moj drug i ja na Dunavu, na istom mestu na kome je on pre pet godina imao infarkt. To je doktor Miša Kešelj, inače stric Marka Kešelja. I dobijem i ja infarkt u čamcu nasred reke. Nedelja je bila. Srećom, meni auto kod kineskog mosta. Miša je odmah prepoznao šta je, krenemo ka obali, ja već ne mogu da izdržim, prošlo je preko sat vremena, srce počinje da truli. I dođem u Urgentni centar, priključe me na monitoring, tu dobijem srčani udar, rekao je Grbović.

Srpski košarkaš je bio klinički mrtav, ali su lekari uspeli da ga reanimiraju.

- Umrem! Klinička smrt, razumeš? Oni me reanimiraju i vrate me posle nešto više od minuta. Odmah treba da idem na koronografiju, onaj defibrilator ostao između mojih nogu i onda drugi udar, još teži... I opet reanimacija i vratim se sam praktično... Kako? Pa čudna je priča. Žena moja tada je bila u Turskoj, otišla je u petak sa svojim klincem tamo. I u nedelju se sve to desi. I sad je ovo možda filozofija, ali kad god smo po nevremenu Miša i ja prelazili reku, šalili smo se kako ćemo da izginemo. A on je kao pasionirani ribolovac uvek govorio: „Pa je l’ ima neka bolja smrt?“ I setim se ja toga dok me boli u grudima, u čamcu. „Riknuću na reci“, kažem mu usred infarkta, a on opet: „A je l’ ima nešto bolje?!“ Sjajan tip. I tako simbolično kada mreš ti prelaziš reku, ali ja tog dana nisam imao da platim skeledžiju. Spasli su me ti ljudi, svaka im čast.

Bio je to za Grboviće težak porodični momenat.

- Nisam hteo da zovem decu odmah da se ne potresu, nego sam zvao suprugu, kažem da imam infarkt, a ona misli da se zezam. I desi se da stignemo u Urgentni centar, oni me priključe na monitoring, a veza na telefonu sve vreme uključena, pošto mi je rekla da ne prekidam. I u trenutku kad sam joj rekao „Dobro“, strefi me srčani udar. I ona sluša kako me reanimiraju, sluša elektrošokove. Bum, bum, bum! I tu te šamaraju, to je jednostavno tako, ta sestra Olja, koja te uzjaše, vuče te za uši, vrišti: "Nemoj sad da mi zaspiš!" I onda mi stave stent i gotovo. A ta prostorija, taj spas, nekih je sedam metara daleko, ali treba ih preći. Zamisli koji je to stres za nju bio kad je slušala. Nisam plašljiv čovek, na kraju tunela je mrak. I kažem sebi koliko sam imao sreću da mogu da se oprostim od nekog, a neko nema ni to. Jeste morbidno, ali ako treba da bude smrt, neka bude na mestu koje mnogo volim. Nije me to ništa promenilo, bitan mi je kvalitet života, ne kvantitet. Jer kad živiš kao lav, jedino mlađi lav može da te otera.