3 GODINE KORONE U SRBIJI I SKORO 18.000 UMRLIH! Svakodnevne izjave saučešća porodicama ŽRTAVA JEZIVOG VIRUSA se ne zaboravljaju, a jedna stvar je lekarima bila POSEBNO TEŠKA

Šta nam je sve kovid uradio teško je ispričati, samim tim i napisati. Brojke koje govore da nam je uzeo skoro 18.000 života, da smo imali 2.496.295 pozitivnih testova, od ukupno uzorkovanih 12.432.146 samo su deo ove tri godine.

Šta se zapravo zbivalo u crvenim zonama, čiju smo suštinu baš sa dolaskom i naučili, najbolje znaju oni koji su, ne sate, ne dane, veće mesece provodili u njoj, i borili se za svačiji dah... Za svačiji oporavak... A, svačiji gubitak borbe oplakaivali i pred tim suštali glavu...

- Postoji jedna slika koje su mi proklonile kolege sa pulmologije, sliku na kojoj se vidi 13 sanitetskih vozila koje je čekalo na ulaz u pulmologiju. Još 12 na ulaz u anesteziju i još 10 ispred infektivne. I, to treba preživeti. Neke stvari mislim da neće ni biti ispričane. Mislim da svako od nas, iz tog vremena nosi i neki žig, i neku tajnu, koju nikome ne bi hteo da poveri, i kaže ono što smo videli, čuli i osetili. Nekada to i ne može da se iskaže. Sve je bilo preteško. Bilo je teških momenata, i kasnije kada se činilo da sve poznajemo malo bolje. Bili su tu i lični gubici - kaže na početku razgovora za elegraf.rs prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora Univerzitetskog kliničkog centra u Nišu i direktor niške Klinike za anesteziju, reanimatologiju i intenzivnu terapiju.

Mišljenja je što i većina medicinske struke. Ne postoji osoba koja ili nije brinula za nekog najbližeg jer je ozbiljno bolestan, ili da ne poznaje nekog ko je preminuo od korone.

- Najteži period? Lično meni je bio sam početak. Jer, imao sam utisak da sam ostao potpuno sam sa ogromnom odgovornošću za jedan sistem, koji se našao pred takvim izazovovom da je to zaista bilo nezapamćeno. Mi smo bili jedina kovid bolnica na jugu. Sistem još nije bio uspostavljen, niti smo znali mnogo o patogenezi bolesti, niti je u svetu bilo doktrirano kakva je terapija. U UKC Niš su dolazi svi iz južne, pa i centralne i istočne Srbije. I, nažalost su dolazi najteži pacijenti i, nažalost su svi gotovo umirali kod nas. Ljudi na bukvalno dolazili bez ličnih podataka sa uplašenim lekarima koji su ih transportovali, nekada i bez bilo kakve pratnje. Sistem se savijao. Imate u KC 1.340 kreveta a vi primite 1.100 kovid pacijenata, a od vas se očekuje i da vam radi porodilište, i dečija bolnica, i dijaliza, i ginekologija i da vam šalju sve traume a vi pokušavate da održavate taj sistem a znate da nema šanse. Onda odete kući, morate da budete pored telefona cele noći, jer u 2 neko zove sa pulmologije i kaže da nema nijednog slobodnog kreveta, a u 2.30 sati kažu da će nedostajati zaštitna oprema za jutarnju smenu. Nama je mnogo ljudi ulazilo u crvene zone... - priča prof. Janković.

Pored svega što su radili u zonama, morali su i javnosti da objasne šta se dešava, gde nestaju ti ljudi, kako umiru.

- Najteži dan u čitavom tom armagedonu koji je bio prvih nedelja bio je 13. april. Tokom noći smo primili preko stotinu pacijenata, a neprestano vam u talasima dolaze iz svih mesta, i kada ne najave - priseća se profesor Janković.

Ne deluje mi dohvatljivo da se dogodi da 28 dana nemamo nijedan slučaj i da se steknu uslovi da se ove godine odjavi pandemija, ali je mišljenja da zdravstveni sistem više neće biti u takvoj opasnosti i da se paraliza čitavog sistema i društva neće više javiti.

- Ta neka težnja koju smo svi imali se i ostvaruje a to je da su virusi i čovečanstvo našli neki balans i ravnotežu. Virus je oslabio do te mere da ga mi ne primećujemo, ne stvara nam probleme kao što nam je stvarao protekle 2020. i 2021. kada je mnogo ljudi umiralo. Ne očekujem da ovaj korona virus napravi problem čovečanstvu kao što je onda napravio. Mislim da smo svi mi došli u neki kontak sa njim, naš imuni sistem sada prepoznaje taj virus, već ima te mehanizme, i antitela koja su neka vrsta odbrane, tako da se nikada neće desiti ona drama. Mislim da će on cirkulisati još, i narednih godina. Bliži sam ideji da će se pravila relaksirati, da testiranja neće biti obavezna, da nećemo ni biti svesni da je on tu ali to ne isključuje mogućnost da se narednih godina novi virus javi jer su virusi iz ove familije već pravili probleme. Oni obitavaju u životinjama, koji su njihovi prirodni domaćini i kada promene gensku strukturu oni sa životinja prelaze na ljude. To je bilo sa izvornim SARS virusom, posle MERS-som i sada SARS CoV-2 - podseća nas prof. Janković.

I docent dr Ivo Udovičić, komadant VMC Karaburma kaže da mu je najteže bilo na početku.

- Iščekivanje, prvi slučaj, a onda i eksplozija epidemije. Strah od nepoznatog virusa i nepoznate bolesti, pojačan slikama bolnica iz Kine i Italije bio je snažan ali ne toliko da nas obeshrabri i parališe. Briga za zdravlje i život članova porodice, da ih ne zarazimo, da ne obole ili preminu, dodatno je opteretila sve nas. Zato smo se izolovali od porodica i radili pod punom zaštitnom opremom prvi put u životu - priča doc Udovičić i dodaje:

Nije postojala vakcina, a ni efikasan lek za bolest. Umirali su podjednako i stariji i mlađi, bez ikakvih pravila. Došlo je leto a klima uređaje nismo smeli uključivati. Visoka temperatura, mokro telo ispod plastičnih skafandera i zamagljen vid ispod zaštitnih naočara bili su na ivici podnošljivosti. U tim uslovima borili smo se za svaki život jednako posvećeno i požrtvovano.

Laknulo kad je stigao omikron

Brzo su se kaže, privikli na uslove i zaboravili na strah.

- Shvatili smo da možemo spasiti mnoge živote i to nam je dalo novu snagu. Najteže je bilo lečiti članove porodica, kolege sa kojima smo radili i prijatelje. Posebno emotivno je bilo lečiti Njegovu Svetost blaženopočivšeg patrijarha Irineja. Razgovori sa članovima porodica obolelih kao i skoro svakodnevne izjave saučešća su nešto što rečima ne može da se opiše.Sa dolaskom vakcina, novih antivirusnih lekova a potom i omikron soja sve je postalo lakše.Za mene kao Komandanta bolnice je ipak najteža bila odgovornost za zdravlje i živote zaposlenih u Vojnoj kovid bolnici Karaburma. Poštovali smo sve protivepidemijske mere, čuvali jedni druge i sačuvali. Zato sam im neizmerno zahvalan, kao i za posvećen i požrtvovan rad u uslovima nikad težim i nikad doživljenim. Neponovilo se - poručuje dr Udovičić.

Profesor Branislav Tiodorović, epidemiolog i član Kriznog štaba za borbu protiv korona virusa, podseća da smo možda slučajeve zaražavanja imali i pre 6. marta, jer je bilo ljudi sa simptomima i Srbiji koji su ličili na koronu.

- Kinezi su prijavili krajem godine, u decembru 2019. godine a SZO je tek posle Nove godine najavila a proglasila tek u marti pandmeiju. Sve to govori koliko nije bilo sigurnosti u toj dijagnostici odnosno koliko nije bilo sigurnosti u obaveštavanje. Kinezi su posle priznali da im je to počelo još od septembra, oktobra, da je bilo takvih slučajeva.A, mi smo imamo slučajeve u Beogradu, Nišu ili bilo gde i pre Nove godine, koji su ličili na koronu. Na kraju, svaka epidemija i pandemija tako počinje. Niste sigurni kada je stvarno počela. Zvanično je prvi slučaj kod nas 6. marta ali, sećate se da smo mi 25. februara imali ženu, Nišlijku, koja živi u Luganu i koja je došla iz Bergama. Znate zašto je tada bio interesantan Bergamo. Došla već 25. februara u Niš. Tu je boravila, kretala se i po Nišu i u Kragujevac, imala je drugarice koje su joj došle iz Beograda.

- U tom trenutku kada je ona došla nisu ni u Evropi postojale mere sprečavanja, zaustavljanja i kontrole saobraćaja. I, ona je prošla proceduru na aerodromu bez ikakvih problema. Mi smo sve to posle uveli. Dok je boravila u Srbiji nije imala znake oboljenja, osim što ju je malo bolela glava i grlo. I, tek kada se vratila u Bergamo dobila je temperaturu, glavobolju, bolove u mišićima, testirala se i ona nam je poslala 7. marta svoj nalaz. Bila je korektna. U roku od 24 sata smo našli njene kontakte - priseća se profesor.

Virus pronalazi najslabije u čoveku

I on kaže da je početak bio najteži. Ne samo nemu nego, kakoističe, svima u svetu:

- Nismo znali šta imamo pred sobom. Jeste da smo mi već u februaru imali potvrdu da se tu radi o koroni 19 ali se nije znalo šta će taj virus da uradi, kao što sada znamo da nas je taj virus stvarno doveo u jednu zaista tešku situaciju. Najveći problem je bila dijagnostika. Mislim da smo mi dosta brzo uveli tu novu dijagnostiku, ne samo u Torlaku nego i zahvaljujući KCS i njihovoj laboratoriji, pogotovo kada je Vatreno oko i kod njih a posle i kod nas u Nišu otvoreno. Ta dijagnostika je bila na najvećem nivou. A što se tiče terapiie, veliki problem su imali naši kliničari jer su imali izuzetan virus. Svi smo mislili da se radi o respiratornoj bolesti. Ali efekat nije bio samo na organima za disanje, već i na trombotične promene. Da, to je i bolest krvi i te promene su dovodile do najtežih oblika, do umiranja, i kod onih koji imaju hroničnu bolest ali i zdravih. Zato se uveo dDimer, koji nam je je govorio da li je neko u riziku od nagle, brze koagulacije krvi, tromboze. Sada sve to znamo.

Kada pogleda ove 3 godine, profesor kaže da virus, kao da pronalazi u čoveku ono što je najlsabije, ono što je najosetljivije, najugroženiju tačku organizma.

- Pa će kod nekoga da budu pluća, kod nekog su to bubrezi, organi za varenje. Pokazivao je veliki dijapazon različitih manifestacija i zbog toga je bila do sada najteža bolest. Međutim, mi smo u Srbiji imali 13 protokola lečenja, svaki put su kliničari i infektolozi usklađivali lečenje. Najnovije lekove smo imali čim su bili prisutni u svetu, tako je bilo i sa vakcinom - podseća prof. dr Tiodorović.

Kraken koji sada dominira prema profesorovim rečima uopšte ne zaslužuje naziv koji je dobio, jer nije čudovište.

- Trenutno se pokazuje veliko smanjenje pozitivnih ali je to zato što masa mladih ili sredovečnih ili dobrog imuniteta ne testira. Da se oni testiraju ne bismo imali broj 500,600 900 nego više ali taj broj ne bi ništa promenio. Mene zabrinjava što imamo još mrtvih, ai jedan je mnogo. Među njima dominiraju hronični, teški bolesnici i među njima dominiraju nevaksinisani. Ne znam kako su njihovi lekari dopustili da budu nevakcinisani. Ima i onih koji su 1956. i 1970. godište ali dominiraju 1933, 1935 i 1940. godište ali nevaksinisani ili nepotpuno vakcinisani - kaže prof. Tiodorović.

Prema njegovim rečima trenutne brojke mogle bi da traju još ovaj mesec, eventualno do ulaska u april, a posle će da se spuštaju.

- Kada dođe maj mesec i bude toplije, ipak će biti manji uslovi za širenje, pa će polako da nestaje a što ne znači da će potpuno da nestane. Kao što se grip održava na Zemljinoj polulopti, čas na severnoj, čas na južnoj. Imaćemo endemizaciju ove bolesti, postaće kao grip i vakcinisaemo ugrožene kategorije kao što se vakcinišu protiv gripa. A, odjavu pandemije ne može niko drugi da odjavi nego SZO.

Autor: