"Mnogo mi nedostaju domaći zadaci, sve ono što si me naučio. Gde si? Želim da te vidim i zagrlim", ovo je Adriana, devojčica iz Perua, pročitala na grobu svog oca, koji je preminuo od korone, a kojeg je peruanska vlast sahranila u polju amazonske šume bez znanja njegove porodice.
Devojčica je prvi put otišla na polje na kojem je njen tata sahranjen, sa ružičastim rancem na leđima, u kojem su bile desetine pisama koja je napisala preminulom ocu.
- Da li si sigurna da je moj tata tamo - bilo je prvo što je Adrijana (9) upitala majku kada je ugledala grobove na nepreglednoj poljani, a majka je samo slegnula ramenima.
Pored fotografije na kojoj je sa tatom, nastale kada je imala pet godina, Adrijana je napisala jednu poruku.
- Tatice, moje srce je tužno jer te ne vidim pored sebe, nikad te neću zaboraviti. Živećeš večno u porodici - napisala je ona.
Foto: Tanjug AP/RODRIGO ABD
Herman Vong, otac devojčice, jedan je od desetine ljudi koji su prošle godine umrli od korona virusa, a koje je vlast bez znanja porodice sahranila u polju u Ikitosu, gradu u državi Loreto u srcu peruanskog Amazona. Porodice su verovale da njihovi najmiliji počivaju na lokalnom groblju, a istinu su saznali tek nekoliko meseci kasnije, prenosi AP.
U Peruu i Latinskoj Americi to je prvi poznati slučaj vlasti koja prikriva sudbinu desetina kovid žrtava i niko ne može da objasni zašto su održana tajna sahranjivanja.
Članovi porodice rekli su za AP da je najmanje 403 ljudi sahranjeno u tom polju.
Foto: Tanjug AP/RODRIGO ABD
Mrtvi bez imena, čak i bez svojih grobova
U ranim jutarnjim satima 30. aprila prošle godine Herman Vong se razboleo i počeo je teško da diše. Supruga Glendi ga je odvela u bolnicu u 5 sati ujutru, ali je ona bila puna ljudi i bez slobodnih kreveta. Pitala je za pomoć, ali uzalud, muž joj je umro na rukama. Tada se onesvestila, a kada je došla sebi, doktor joj je rekao da dođe dan kasnije da pokupi telo.
Uradila je kako su joj rekli, donela je sanduk u bolnicu. Međutim, čekala je satima dok joj radnik nije rekao da je telo njenog supruga već odneto na lokalno groblje San Huan i brzo sahranjeno, kako bi se izbeglo još infekcija.
U martu je savezna vlada naredila kremiranje svih žrtava koronavirusa, što je jedno od najstrožih ograničenja u regionu. Do kraja aprila, međutim, pravilo je ublaženo, što je dozvolilo sahrane sa čak pet ljudi.
U to vreme je čitava zemlja bila pod strogim karantinom. Vojska je zabranjivala ljudima da izlaze iz svojih domova, osim ako nisu želeli da kupuju hranu ili lekove. Groblje San Huan bilo je 18 kilometara od Ikitosa, a Glendi Hernandez nije smela da ode i oprosti se od svog supruga.
I drugim porodicama ispričana je ista priča - njihovi voljeni su brzo sahranjeni na groblju kako bi se izbegla zaraza. I ljudi su poverovali.
Međutim, 1. juna naslovna strana u lokalnim novinama šokirala je Ikitos: "Mrtvi bez imena i čak bez svojih grobova".
Sledećeg dana je najmanje 500 ljudi, uključujući i Hernandez, otišlo na polje gde su njihovi muževi, žene, braća, sestre i deca navodno sahranjeni, zahtevajući istinu i posmrtne ostatke.
- Shvatili smo da su nas lagali - rekla je Hernandez.
Vlada se nije oglašavala, ali su ožalošćeni nastavljali da odlaze na polje, zahtevajući odgovore.
Groblje je veće od četiri fudbalska terena; kada je prvi put otkriveno, bilo je ravno, bez ikakvih znakova da ispod ima tela.
Vremenom su ljudi stavljali krstove misleći da su baš tu sahranjeni njihovi voljeni.
Mala Adrijana je samo jedna od mnogih koji ne znaju gde je grob njihovih voljenih.
