Aleksandra Dakić Jovović sada ima 27 godina. Njen suprug Tomislav Jovović je tri godine stariji od nje. Imaju sina Pavla. Žive u Kragujevcu. On je profesor matematike, ona je profesionalni šminker. Mlad, lep par. Srećni, puni života... Ali, njihove sudbine su vezane velikom tragedijom.

Rođena braća ovih mladih ljudi su Panto Dakić (12) i Ivan Jovović (19), koji su ubijeni na reci Bistrici na Kosovu i Metohiji, kod sela Goraždevca, 13. avgusta 2003. godine.

Zli ljudi, koji su ispalili rafal na decu koja su se tog letnjeg dana bezbrižno kupala u reci, dosad nisu pronađeni. Porodice iz Goraždevca su ostale zavijene u crno... Žive u strahu i danas... Pravde za njih nema niti će je biti jer su izgubili najdraže.

- Sećam se tog dana... Bila sam dete, čula sam rafale... Pošla sam sa sestrom da se kupamo, na reku... Nismo stigle jer je nju ujela pčela, pa smo kasnile. Sećam se da nam je otac branio da idemo tamo. Osećao je da se nešto sprema... Videli su ljudi, zajedno sa mojim ocem Milisavom, da u daljini reke danima unazad prolazi grupa Albanaca... Tata im je bušio gume na biciklu, ali su braća otišla. Sećam se dece koja su bila krvava, izgrebana... Bežanje, jurnjava kolima ka reci... Došla sam kući. Videla sam mlađeg brata. Trčao je izbezumljen. Na kraju, sećam se da su mama i tata otišli za Peć... Na kraju je došla majka. Kukala je, vrištala na ulasku u dvorište... Znala sam da sam ostala bez brata... Imala sam samo deset godina. Od tada mi se život promenio - ispričala je pre dve godine Aleksandra Dakić Jovović.

Život je čudo, a ljubav je put za prevazilaženje i najtežih nedaća. Sudbina, koja je dvoje dece zadesila na teškom mestu, u zlo vreme, zbiližila je Aleksandru i Tomislava...

- Ja nisam bio u selu kada se tragedija dogodila. Bio sam na ekskurziji i kada sam se vratio, video sam šta se desilo. Imao sam 14 godina. Taj bol ne mogu da opišem. Ranjena su nam srca, zauvek. Ali, život je krenuo dalje. Viđao sam se sa Aleksandrom kada su bili parastosi, i takva okupljanja. Ja sam 2007. godine upisao studije matematike u Kragujevcu. Kada sam imao 20 godina, a ona 17, video sam je i pozdravio preko majke... Rekao sam „čuvajte ćerku da je neko ne ukrade...“. Video sam kako je lepa... Za Božić sam došao u Goraždevac, tada smo počeli da se viđamo... Uoči Vidovdana, 27. juna 2010. godine smo se verili i počeli da živimo zajedno. Pavle nam se rodio sledeće godine, 5. novembra. Na njegov četvrti rođendan smo se venčali u crkvi i njega krstili u Kragujevcu, gde živimo... - ispričao je tada Tomislav.

Rođendani pokojne braće ih posebno zbližavaju. Zadušnice, pomeni... Tada se kod njih ne čuje žamor. Tuga i sećanja su jači od svega... Ali njihova veza je, kako kažu, posebna. Nije to samo ljubav, već pre svega poverenje... Njihov zagrljaj je čvrst, izrođen iz bola, pun razumevanja.

- Zaljubila sam se, roditelji su mi govorili da sam mlada. Imala sam 18 godina i pustila da me srce vodi. Brak je ozbiljna stvar, srećna sam - priča Aleksandra.

Svi ih se sete 13. avgusta

Svake godine 13. avgust je za porodice stradalih najteži u godini. Kako kažu, tada ih se svi sete. Ministri, političari, mediji... Ali ostalih dana ponovo ostaju sami, da žive svoje živote, da se snalaze kako znaju i umeju. Pravda koja se čeka i koja će možda stići ili ne, ako se pronađu ubice, neće dati utehu. Nju samo može da pruži država, koja će stvarno pomoći. Poslom, školom, sigurnošću, koja tamo, na Kosovu, odavno ne postoji.