"Izgledao je kao robot, kao đavo, bez ijedne grimase." Ove reči preživele dece iz škole "Vladislav Ribnikar" dobile su sablasnu potvrdu na jučerašnjem izricanju presude roditeljima maloletnog dečaka ubice.
Sudsko obrazloženje ogolilo je stravičnu istinu o 3. maju: dok su roditelji tokom postupka portretisali "porodicu punu ljubavi i brige", njihov sin je gasio kamere po stanu, mahao u njih, i tražio oružje kako bi pobegao od njih - u zatvor.
Juče je u sudnici do detalja rekonstruisan hod po paklu.
Dokazano je: odluka o masakru doneta je dve do tri nedelje ranije.
Inspiracija? Kultni američki školski masakr "Columbine".
Plan? Pedantan, hladnokrvan, jeziv.
"Mahanje" u kameru i 92 metka u rancu
Pripreme za krvavi pir počele su danima pre nego što će se u holu škole proliti prva krv. Da bi nesmetano locirao očeve pištolje, maloletni ubica je smislio bizaran plan - popeo se na stolicu, mahao u kućnu kameru za video-nadzor, a zatim je prekrio majicom. Oružje je danima skrivalo dno fioke njegovog radnog stola.
Veče uoči masakra proveo je budan, čekajući zoru. Kobnog jutra, iz stana na Vračaru prvo je izašao otac , a potom i majka sa ćerkom. Sudija je juče posebno podvukao frapantnu činjenicu koja ruši mit o idiličnom domu Kecmanovića: nijedan roditelj tog jutra nije proverio da li je dečak uopšte otišao u školu.
A on je za to vreme fotografisao oružje. U ranac je spakovao dva pištolja i precizno izbrojao 92 metka. Planirao je da iskoristi svaki.
Poruka u 8.31 i robot koji ne greši
U 8.31 časova, na ekranu njegovog telefona zasvetlela je poruka od majke: "Jesi li uspeo da stigneš na prvi čas?"
Samo sedam minuta kasnije, u 8.38, počeo je pakao. Od prvog pucnja u radnika obezbeđenja Dragana Vlahovića, do skoka kroz prozor škole, prošla su svega dva minuta i jedna sekunda. U tom sablasno kratkom intervalu, ubica je funkcionisao sa hirurškom preciznošću.
"Nasumično sam pucao i ništa mi se nije otelo kontroli", izjavio je ranije istražiteljima, što je juče citirano u sudnici.
U holu je ispalio 21 metak - čak 16 je pogodilo žrtve. U kabinetu istorije ispalio je još 45 projektila. Dok su deca bežala kroz prozore, svedočila su o napadaču koji je delovao lišen svake ljudske emocije. Poput mašine.
"Uradio sam to jer sam psihopata"
Nakon što je završio, skočio je u dvorište, rukama se uhvatio za lice, a potom hladnokrvno pozvao policiju. Razlog za poziv bio je čist egoizam: plašio se da će ga neko povrediti. Policajcima se predstavio sopstvenom dijagnozom: "Uradio sam to jer sam psihopata".
Tokom postupka je priznao da je "želeo da bude psihopata" i da je "prestao da bude srećan".
Bekstvo od porodice i majčine ambicije
Jučerašnja presuda osvetlila je i mračnu psihologiju koja stoji iza zločina. Motiv je, prema oceni suda, bio duboki osećaj odbačenosti koji je tinjao godinama, ali i neizdrživ pritisak unutar četiri zida.
Dok je majci, prema rečima sudije, bilo najvažnije da njen sin bude najbolji u svemu, u dečaku je rastao patološki strah od nje. Tog jutra je poželeo da je pozove, ali je umesto razgovora izabrao masakr.
Razlog koji je juče odjeknuo sudnicom podjednako je monstruozan koliko i istinit: Znao je da će posle ovoga biti zatvoren. I želeo je to, jer je to bio jedini način da se skloni od sopstvene porodice.
Autor: Iva Besarabić
