Tekst koji je Kristina pisala objavljen je na sajtu Udruženja novinara Srbije, a mi ga prenosimo u celosti
Uroš Blažić tokom noći 4. maja počinio je stravičan masakr u Malom Orašju i Duboni, kada je ubio devetoro, a ranio 13 ljudi. Najmlađa žrtva imala je 14 godina, dok je najstarija imala 25.
Među onima čije srce je te kobne večeri prestalo da kuca bili su i brat i sestra Milan i Kristina Panić, a sastav koji je ova devojčica pisala jutro pre nego što je ubijena ostavlja bez reči.
Tekst koji je Kristina pisala objavljen je na sajtu Udruženja novinara Srbije, a mi ga prenosimo u celosti:
U kakvom društvu živimo?
Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako?
Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi.
Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: „Moram da obezbedim detetu sve”.
Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu. Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral.
Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo uspomena na tu decu.
Saša i Zorica Panić, roditelji ubijenih Kristine i Milana, proživeli su dan koji nijedan roditelj ne bi trebalo da doživi
Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. Kosta je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin. Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme.
Saša i Zorica Panić, roditelji ubijenih Kristine i Milana, doživeli su dan koji nijedan roditelj ne bi trebalo da doživi. Na dan kada je Milan trebalo da proslavi svoj 23. rođendan u veselju sa svojima, kuća Panića bila je tiha, ispunjena bolnim sećanjima i nedostajanjem.
- Danas je tvoj rođendan, sine moj, a tebe nema da ti čestitam. Nema ni Kike, da ti sto puta na dan čestitamo, povučemo za uši i pevamo ti pesmu za rođendan, tvoja majka, ja i Kika, i tako ceo dan - napisao je Saša na društvenim mrežama uoči rođendana svog pokojnog sina.
Autor:
