Najveća bol koji čovek može da doživi je gubitak deteta. Ostali mogu samo da naslute veličinu te tragedije, rekao je Nenad Filić, otac ubijenog Stefana Filića (18), koji je nasmrt pretučen ispred kluba u Velikoj Plani, a za čije ubistvo su osuđeni Nikola Bojović, Mitar Pandurević i Predrag Stojiljković.
- Sada pre više od četiri godine, osvanuo nam je dan kakav nije smeo, nama, jednoj normalnoj porodici koja se borila za egzistenciju, za bolje sutra svoje dece. Samo jedan poziv u cik zore nas je doveo u stanje kad je bolje da nismo živi - kaže on.
Kako kaže, više ni ne zna šta da izgovori, iscrpeo je sve reči i sve suze.
- Ponekad kao da sam nem, da me niko ne čuje, poželim i da sebe ne čujem, da ne osećam i dišem. Vrtim se u kovitlacu bola i besa iz minuta u minut, iz dana u dan, od te nesnosne boli koja je u meni, ne prestaje već se produbljuje, niko je ne vidi, a ona lomi i razara. Nisam siguran da li je gore što mi nedostaje ili činjenica da ne mogu ništa da promenim - kaže on.
"Mlađi sin se ne raduje životu"
On je ispričao za "Blic" da sada gleda svoju uništenu porodicu, ženu koja kao neka sena prividno obitava na ovoj zemlji, rastrgnuta od bola kao i on.
- Mlađeg sina koji u trenutku postaje star, ne raduje se životu kao njegovi vršnjaci, gledam sestriće koji više ne slave rođendane, ni punoletstva, ženine roditelje i braću i sestre koji su se odrekli pređašnjeg života. Gledam stare roditelje, ljute što nisu oni tada otišli, posebno majku nad čijom humkom već mesec dana plačem jer nije mogla da izdrži, nije dočekala da Stefanove ubice odu u zatvor - rekao je Nenad.
On navodi da im je svima pola srca u hladnom grobu, gde truli njihov nevino ubijen sin.
- Ova druga od bola načeta polovina pokušava da bude tu, da se nađe mlađem sinu, da se izbori sa traumom i teretom koji nosi. Svojski se trudimo da ga utešimo i pomognemo da zaboravi trenutak kad su mu pred očima ubijali brata, a on nemoćan sa svojih malih šesnaest godina, dok su ga tukla tri mladića istovremeno od 21 godine, a Boga mi, sa kilažom od preko osamdeset kila - kaže Nenad.
"Živim kao po nekoj kazni"
On govori da je razarajuća bol koju kao otac mora da podnese.
- Kao rak u poodmaklom stadijumu, živim kao po nekoj kazni, boli me, želim da odem, a ne mogu. Mnogo se bojim da mu ne zaboravim miris, da mu ne zaboravim glas i ako krenem jednim korakom napred da nešto uradim, vratim se dva nazad, strahujući da sam ga nečim povredio, da sam ga izdao. Ponekad se pitam, koja je svrha mog ostajanja ovde, kad mi je pred očima moj prvenac,izmrcvaren udarcima, oboren na pločniku, išutiran i zgažen od strane nevaspitanih, bahatih i bednih kukavica koji koji sve vreme sudskog procesa prebacuju vruć krompir jedan na drugog, koji nemaju ni malo časti da priznaju delo i preuzmu odgovornost - kaže on i dodaje:
"Kažu...veliki je greh ubiti, oduzeti nečiji život, slažem se. Veliko je to breme koje treba poneti, ali to je za časne ljude, za one koje imaju svest o tome šta su učinili. Još veći je greh što svojim nepoštovanjem žrtve i lažima kukavički izbegavaju odgovornost, što su zakonom već privilegovani samim tim što mogu da odgovaraju malo - ispričao je naš sagovornik.
"Veliki je greh i propust što društvo ne prepoznaje ovaj problem"
Prema njegovim rečima, veliki je greh i propust što se u društvo ne prepoznaje ovaj problem, ova kategorija problematičnih starijih maloletnika.
- Što Stefanova žrtva nije prepoznata i nije dovela do osvešćivanja u društvu i promene zakona, jer da jeste, ne bi nam se desila Dubona i Malo Orašje, a da i ne pričam o ubijenoj deci u Ribnikaru, ne bi bile tragedije sve crnja od crnje. Kao roditelj ubijenog deteta, povređen sam i ljut što tugujući roditelji počinju da smetaju društvu, sredini u kojoj žive, što budu napadani od strane baš onih koji su im uništili živote, što i pored toga, imaju svakakva prava da se brane, što im je omogućeno da menjaju i angažuju nove advokate i tako odugovlače već predugačak proces. Ljut sam što naša dobra deca, prilikom odabira vojnih škola i policije i pored ostvarenih fantastičnih rezultata, nisu podobni našem društvu da časno i pošteno ponesu službenu legitimaciju i oružje. Zašto? Ko se to njih plaši? Koga su to oni nekad povredili sem što trpe veliku bol? - govori on.
Kako Nenad ističe, mnogo je toga nepravedno i ne može stati u jednom pismu.
- Ima mnogo nedorečenog, ali se nadam da ću preživeti, da ako ne ja, onda moji unuci da vide šta će se desiti onima koji su jednom pravedniku oduzeli život. Ne mrzim njih, mrzim zlo u njima, svojom su me drskošću i hladnokrvnošću naterali da ne osetim grižu savesti kad poželim da im se seme zatre. Nego, kletva i roditeljske suze padnu obično na nevine, a krvlju vezane... Nisu oni uopšte svesni anateme na koju su osudili svoje pokolenje - kaže on.
On se potom i osvrnuo i na iščekivanje odluke Apelacionog suda koja se odnosi na dvojicu optuženih, Bojovića i Pandurevića.
- Nadamo se da će sud prepoznati koliko je važno kazniti prestupnike maksimalnom kaznom, baš iz razloga da nam se ne ponove ovakve tragedije i da više ne padne nekom na pamet da se lati pesnice i šutiranja nemoćnih u glavu. Uporedo sa tim, čekamo i potvrdu Višeg suda u Smederevu, a koja se odnosi na optuženog Predraga Stoiljkovića, koji se tereti za nasilničko ponašanje i koji je prvostepeno osuđen na kaznu zatvora od 2 godine i osam meseci - rekao je naš sagovornik.
Podsetimo, Stefan Filić, maturant Ekonomske škole u Velikoj Plani, napadnut je ispred kluba "Brodolom" u Velikoj Plani u februaru 2020. godine. Trojica napadača nasrnuli su najpre na Filićevog mlađeg brata i druga, a zatim se umešao Stefan želeći da ih rastavi.
Stefan preminuo je od posledica povreda koji su mu nasilnici naneli.
