Dragica (Vesna) Kovačević, čiji pasteli krase novu knjigu poezije Jelene Ćirić "Muške pesme", nastradala je od ruke čoveka koji ju je nekada strastveno voleo i koji se u trenutku obuzetosti alkoholom odvažio da baci bombu na nju. Iz duboke depresije izvukla ju je ljubav sina Miloša (26) i ćerke Marije (10). Na radnoj terapiji u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku u Beogradu otkrila je svoj talenat za slikarstvo.

- Svi u sebi nosimo tu predivnu tajnu Života koja čezne da nam se otkrije, i da nam otkrije ko smo mi u stvari, šta je ono što stvarno želimo i za šta smo stvoreni - kaže Vesna u svojoj priči o padu, ustajanju, utehi i Božjoj milosti.

Verujem da život delite na dva doba, pre i posle nesreće. Koliko puta se rađamo u životu?

- Rađamo se više puta. Rađamo se ponovo kad se nađemo na dnu, kad nema dalje. To su obično životne prekretnice kada se jedan život završi, a drugi počne.

Vaša priča o ljubavi, opsesiji, ranjavanju, o gubitku i ponovnom osvajanju rođenog života, veoma je potresna. Da li velike ljubavi imaju svoju cenu? Gde je vaš nepresušni izvor snage?

- Svaka ljubav ima svoju cenu. Velika posebno. Ja u ljubavi nikada nisam štedela sebe. Išla sam do kraja, i do kraja se davala. To je imalo svoju cenu, posebno zato što sam privlačila opsesivno-posesivne muškarce, koji su me obožavali na destruktivan način – do samouništenja ili do krajnjih granica mog strpljenja. Moj izvor snage? Mislim da je pre svega u velikoj ljubavi prema Životu. I u mom temperamentu. Borac sam po prirodi. U najtežim trenucima tražila sam pomoć odozgo, to mi je prvi instinkt i nalazila sam je. Duboko verujem da je ono što me je izbavljalo iz nevolje, i što me dan-danas drži, što mi daje snagu – sam Bog. Kada ostaneš sam, bez igde ikoga i bez ičije pomoći, shvatiš da samo Bog može da ti pomogne. I jedino se Njemu obraćaš - moliš. Imala sam i neka veoma lična duhovna iskustva koja potvrđuju moju veru. Zato i verujem da čoveku i biva sve po veri.

Milan, muškarac koga ste voleli i koji je vas voleo, godinu i po dana posle vašeg raskida, bacio je na vas bombu. Gde se to desilo, kada i kako?

- To se dogodilo kod moje prijateljice na slavi, pre šest godina. Danima pre toga, Milan me je pratio i proganjao, iako s njim više nisam bila u vezi. Tako se nepozvan zadesio u dvorištu kuće u kojoj je bila slava. Šunjao se okolo, sve dok ga domaćica nije primetila, i obavestila nas da se neka neobična prilika mota oko kuće. Bila sam uverena da je to Milan, i izašla sam napolje da bih poštedela ostale goste neprijatnosti, znajući kakav je, i da se neće smiriti dok me ne vidi. Kada sam izašla, tražio je da povedem Mariju, našu ćerku, sa sobom. Naravno, nisam pristala na to. Domaćica je izašla, i, ne znajući o čemu se radi, kao svakadobra domaćica, predložila da i Milan dođe unutra i bude njen gost. Ja sam se oštro pobunila protiv toga, i odsečno rekla da to ne dolazi u obzir. Bila sam već van sebe od besa,i rekla mu da se otkači od mene, da me ostavi na miru, i pošla sam ka vratima. On se okrenuo ka izlazu, i izgledalo je kao da odlazi, videla sam mu leđa. Dok u jednom trenutku, iz mraka, bez ikakve najave, nisam videla kako bomba pada pred moje noge. Refleksno sam je dohvatila desnom rukom u pokušaju da je odbacim što dalje od sebe. U tom momentu, bomba mi je eksplodirala u ruci. Sve vreme sam ostala na nogama, u šoku, nesvesna onoga što mi se dogodilo. Pogledala sam u svoju ruku, videla da mi fale prsti i deo šake, iz koje je šikljala krv u mlazu. Bubne opne su mi popucale od eksplozije, mislila sam da dozivam pomoć iz sveg glasa, a ništa nije izlazilo iz mojih usta. Marija je prva potrčala prema meni, ja sam mahinalno sklonila raznetu ruku iza leđa da ona ne vidi. Kada su istrčali i drugi, usledili su opšti vrisak i panika. Još par minuta sam ostala na nogama, dok su drugi pokušavali da mi stegnu ruku krpama ne bi li zaustavili krvarenje. Tu sam izgubila snagu i legla. Zatim sam preneta u bolnicu...

Kako ste preživeli eksploziju? Koje ste povrede imali? Koliko je čovek jak, a da toga nije svestan?

- Pre svega, fizički je neverovatno da sam svevreme ostala na nogama i da nisam izgubila svest. U isto vreme, nisam bila svesna da sesve to zaista dešava meni. Ličilo je na ružan san. Pukla mi je karlica, par rebara, iz ušiju mi je curila krv, jer su mi otišle bubne opne, imala sam veliku povredu od gelera na vratu koja je morala da bude operisana. Još uvek imam ožiljak na tom mestu. Izgledala sam kao bodljikava žica, puna gelera. Ruku sam izgubila. Nikad nisi svestan koliko si jak dok ne doživiš neku ekstremnu situaciju, koja nadilazi tvoje najcrnje noćne more. To i nije pitanje ličnog izbora već drastičnih okolnosti u kojima se nađete bez svoje volje.

Da li ste stigli da se uplašite? Da li ste videli kada je Milan, videvši šta je vama uradio, izvršio samoubistvo? Zašto kažete da biste dali i drugu ruku samo da je Milan ostao živ?

Nisam stigla da se uplašim, jer nisam bila svesna da se sve to meni dešava. Više sam bila uplašena za svoju ćerku, koja je neprestano vrištala i plakala. Tada je imala nepune četiri godine. Samo sam na nju mislila. Nisam razmišljala o sebi. Nisam videla šta se kasnije dogodilo sa Milanom. Domaćica je samo ušla u jednom trenutku u kuću i rekla da se on ubio, raznevši sebe drugom bombom. Kada kažem da bih bila spremna da dam i drugu ruku samo da je Milan ostao živ, kažem to zbog toga što osećam određenu grižu savesti. Nekako imam osećaj da je tražio pomoć, da je vapio, i da sam možda mogla da mu pomognem, a nisam. Prosto mi teško pada pomisao da je neko zbog mene skončao na takav način, iako sam racionalno svesna da je u pitanju poremećaj ličnosti, i da sam ja bila samo okidač.

Smatrate da je Milan povukao potez izvan njegove svesti. „Nisam pomislila da tako nešto može da uradi. Nikada pre toga nije digao ruku na mene...“, tvrdite. Koliko poznajemo naše najbliže?

- Mislim da uopšte ne poznajemo svojenajbliže. Verovatno zato što u njima vidimo samo ono što želimo da vidimo. Previđemo neke signale, jer ne želimo da se suočimo sa istinom koja ruši naše iluzije. On se ponašao opsesivno, proganjao me, ali ništa nije ukazivalo da je spreman na tako ekstreman gest. Bio je laf među prijateljima, niko nije verovao da je u stanju da uradi tako nešto. I njegovi najbliži prijatelji su bili zatečeni i šokirani kao i ja sama.

Odajete utisak jake ličnosti ali ne krijete da ste veoma teško prihvatili invaliditet i protezu. Ko vam je najviše pomogao da ugledate svetlo na kraju tunela i prihvatite rehabilitaciju?

- Prvi koji mi se našao u nevolji bio je moj sinMiloš. Danima me je previjao, vozio u bolnicu, bio uz mene. On mi je bio velika pomoć. Ono što me je pokrenulo i nateralo da se borim, bila su moja deca, jer nisam moglada gledam njihov grč i patnju zbog mene. To me je podiglo. Bilo mi je jako teško da prihvatim sebe kao invalida. Onog momenta, međutim, kada sam ja prihvatila sebe kao takvu, prihvatili su me i drugi. Pomirila sam se sa ograničenjem s kojim moram da živim, sa hendikepom, i rešila da sarađujem sa svojom novom situacijom, umesto da je negiram i bojkotujem. Tu mi je najviše pomogla vera. Odlazila sam u manastire i crkve u potrazi za duhovnom pomoći i ohrabrenjem. To mi je davalo snagu. Pronašla sam se u tim hodočašćima, i osećala Božju milost i silu u sebi. I iznad svega, veliku utehu koja nije od ovog sveta.

Kada ste prvi put uzeli levom rukom neku od likovnih alatki? Ko vas je na to potakao? Šta ste tada naslikali i kojom dominantnom bojom?

- Prvi put sam uzela četkicu u svoju levu rukuna radnoj terapiji na rehabilitaciji. Moj radni terapeut, Ana Ratković, podstakla me je i ohrabrila u tome. Od nje je sve počelo. Ona je i sama slikarka. Postala mi je mentorka, i od nje sam učila tehnike slikanja. Svim srcem je želela da mi pomogne, nesebično i predano. Njoj mogu da zahvalim za to što danas slikam, i za sve što sam postigla na tom polju. Prvo što sam naslikala bila je sova, u vitražu, na staklu. Ta sova je do dana današnjeg ostala moj omiljeni motiv, kao i delo koje – u različitim replikama –poštovaoci moje umetnosti najčešće naručuju. Najviše su me vukle pastelne boje, od crvene do bledo-ružičaste.

Ko je prvi primetio i glasno konstatovao da imate likovni talenat? Kako ste vi reagovali?

Ponovo moja mentorka, radni terapeut, Ana Ratković. Povukla me je u stranu i rekla mi: "Vidim da imaš dar za slikanje, i ako želiš, ja sam spremna da ti pomognem, i prenesem na tebe sve što znam i umem." Ona je pre svega bila zadivljena mojom tehnikom mešanja boja. Ja sam to svim srcem prihvatila, jer sam jedva čekala da se nečim bavim, da se nečemu posvetim, i dam sebe do kraja, jer sam do tada lutala i tražila sebe.

Šta je vaš glavni likovni adut? Koje motive, osim sova, najradije slikate?

- Pastel je tehnika koja mi najviše leži. Motivi su najčešće ženski likovi i aktovi, koji, kroz boje i pokrete, konture, obrise, odslikavaju moje emocije.

Da li zaboravljate na sve brige dok stvarate?

- Da, dok slikam, zaboravljam ne samo brige, već sve oko sebe. To su posebni trenuci zanosa, ushićenja, uzleta. Obično to biva kasno noću, kada zavlada tišina, i neretko dočekam zoru slikajući, nesvesna vremena koje je prošlo.

Smatrate li da vam je dato da znate što drugi ne znaju, da vidite što drugi nisu? Da li se plašite smrti?

- Ne mislim da mi je dato ono što drugi ne znaju, ali se vodim svojom intuicijem, vodim se srcem. Snažno verujem u to svoje unutrašnje vođstvo. Sve što radim, radim srcem i intuicijom. Smrti se ne plašim, jer sam joj gledala u oči. Nakon svog iskustva, mislim da smrt nije ništa strašno. Doživljavam je kao spas i oslobođenje. Kao nešto prelepo. Prelazak iz jednog stanja u drugo. Doživela sam kliničku smrt na operacionom stolu. Tada je prestalo sve. I patnja, i bol. Jedini glas koji sam čula bio je glas za koji verujem da je glas Božji ili glas anđela, koji mi je podigao duh, i rekao mi šta da radim: „Kao što se sada boriš za svoj život, tako moraš da veruješ!“

Da li vam je nekad smešno kad čujete oko čega se ljudi nerviraju? Šta im kažete?

- Da, često mi je smešno. Ali, postoje ljudi koji nisu spremni da čuju i prihvate savet, i do kojih ne možeš da dopreš. Nisu svesni koliko je život lep i koliko su njihovi problemi trivijalni spram nekih životno ozbiljnih stvari. I samog čuda i lepota Života. Nekad ne kažem ništa. Sve zavisi od osobe, i od toga koliko je neko spreman i otvoren da čuje.

Desilo vam se da ste sreli novu ljubav, Miška, koji vas je prihvatio i zavoleo. Znate li sada tajnu ljubavi do kraja? Gde ste ranije grešili?

- Da, Miško se nedavno pojavio u mom životu, već kada sam prestala aktivno da razmišljam o ljubavi. Miško me je prihvatio i zavoleo ovakvu kakva jesam. Retko koja žena bi bila imuna na toliku pažnju i ljubav kakvu on meni pruža. Kada uporedim ovo što sada imam sa Miškom i svoje ranije ljubavi, mislim da nisam ja ta koja je grešila, nego da sam prosto nailazila na muškarce koji su bili posesivni, opsesivni, ljubomorni. Ženi treba pružiti slobodu da bi se otvorila i da bi sama celim srcem, svojevoljno, pripala nekom, bez pritiska. Sloboda je suština naše veze, gde sve teče prirodno, uzajamno se nadopunjavamo, i imamo maksimalno poverenje i poštovanje jedno prema drugome. To je osnova svakog odnosa, ne samo ljubavi.

Da li ste veseliji nego pre? Da li bi uopšte izronio slikar iz vas da vam se nije dogodila tragedija?

- Jesam veselija nego pre. Možda sam ranije bila aktivnija, živela dinamičnije, ali nisam znala da uživam u onome što imam. Ne verujem da bi ikada izronio slikar iz mene da sam nastavila da živim onako kako sam živela. Prosto nisam imala vremena za sebe i za otkrivanje onoga što stvarno volim i što čuči u meni.

Koliko vam je promenio život susret sa Jelenom Ćirić?

- Jelenino i moje poznanstvo se desilo sasvim slučajno, iako ništa, naravno, nije slučajno. Jelena je neko ko mi je dao novi vetar u leđa, i neko ko se i dan-danas trudi da mi pomogne. To prosto ukazuje na njenu širinu i nesebičnost. Ona je prepoznala sličnost u senzibilitetu između mog slikarstva i svoje poezije. I tako je nastala naša saradnja. Jednostavno smo se osetile i povezale iz prve, pre nego što smo se stvarno upoznale. I to još uvek traje.

Sad znate da problemi nisu večni, da uvek postoji rešenje. Ipak, koliko dugo moramo da držimo stisnute zube? Da li čujemo, vidimo ili osetimo anđela spasa?

- Mogu da govorim samo u svoje ime, ali jednostavno znam da nijedan problem nije nerešiv, i da se moje kockice uvek na kraju slože, jer čvrsto verujem u to. I uvek tako bude. Kada počneš da se gušiš, kada postane neizdrživo idođeš do kraja svojih granica, tada se stvari otvaraju. Mislim da su te granice individualne za svakoga, jer nismo svi isti. Ali svi dolazimo do istoga. Svi u sebi nosimo tu predivnu tajnu Života koja čezne da nam se otkrije, i da nam otkrije ko smo mi u stvari, šta je ono što stvarno želimo i za šta smo stvoreni. Na žalost, kao u mom slučaju, ponekad su potrebne ekstremne situacije, čak i tragedije, da bismo došli do tog otkrića. Ali, to je ujedno i početak novog života – novog puta.

Vesnina dela možete pogledati klikom OVDE.