Miodrag Ješić bio je pošten i čestit čovek. Upravo su ove dve reči koje su svi bivši saigrači i saradnici iz Partizana najčešće upotrebljavali kada su govorili o njemu posle tragične smrti.
Miodrag Ješić imao je težak život. Odrastao je bez oca, uz majku Milenu i brata Milovana. Doživeo je najtežu sudbinu koja može da zadesi jednog roditelja, da izgubi dete. Naime, njegova starija ćerka Jelena takođe je preminula posle saobraćajne nesreće, takođe u decembru i to sa svega 19 godina.
A, kakav je bio Miodrag Ješić kao čovek, najbolje govori podatak koji i danas između sebe prenose stariji navijači Partizana. Kada se 1990. godine vratio iz Turske u Srbiju, Miodrag Ješić uradio je ono što niko ne radi. Vratio je stan koji je pre toga dobio od kluba. Dijametralno suprotno mnogima koji Partizan vole i voleli su ga do poslednje pare.
- Da, tačno je da sam vratio stan, samo taj stan sam vratio ranije, dok sam još bio u Altaju. Ne bih mnogo o tome, naravno da su svi bili prijatno iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je, pošto sam tada bio u inostranstvu, da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema - setio se Miodrag Ješić u razgovoru za portal Crno-bela Nostalgija i nastavio:
- Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka Zečevića. Njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to.
Pitali su ga posle mnogi prijatelji i rodbina: „Ješo, zašto, zašto?“
Zato! Zato što sve što sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana. Vidite, ja i danas mislim isto, da nije institucije Partizana, ne bi bilo ni Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Vladice Kovačevića, Čika Čajkovskog, Hasanagića, Vasovića, Galića, Bjekovića, Vukotića, Mijatovića, Dragana Mancea, itd, itd…
Foto: TV Pink Printscreen
Pored Partizana, Miodrag Ješić izdvojio je još dve sredine u Srbiji u kojima se osećao prijatno.
- Izuzetno lepo i prijatno bilo mi je u Radničkom iz Niša. Vratili smo se u prvu ligu i znali smo to dobro da proslavimo, zajedno sa igračima i navijačima. Tadašnji direktor kluba Miloš Drizić, predsednik Dragan Pantelić, tadašnji gradonačelnik Niša, inače partizanovac... Zatim, vrlo rado se sećam vremena provedenog na Karaburmi u OFK Beogradu i saradnje sa Momom Minićem, Zvezdanom Terzićem i ostalim ljudima iz kluba. Napravili smo sjajan tim, imali odlične rezultate ali nažalost, prekinuto je prvenstvo zbog bombardovanja naše zemlje.
Prisetio se potom Miodrag Ješić i svoje životne tragedije, ali i buđenja i vere u novi život.
- Dok sam radio u Tunisu, zatekla me je crna, najcrnja i tragična vest. U jednom trenutku sve se srušilo, izgubio sam sve, smisao života, u trenutku sve besmisleno postaje, bezvredno…Agonija, nema više moje 19-ogodišnje Jelene. Dugo posle toga, nemate reakciju, ravnodušni ste na sve što se dešava oko vas… U život me je vratila najlepša crna žena, moja Irena, i rodila mi novi život – Taru. Vratio sam se, živote!
Autor:
