Sve više građana smatra da treba vratiti smrtnu kaznu u naš pravosudni sistem, a u posednjem istraživanju čak dve trećine ispitanika se izjasnilo za ponovno uvođenje pogubljenja u krivični zakonim.
Poslednja smrtna kazna je izvršena 14. februara 1992. godine. Povećan je broj građana koji smatraju da tu kaznu treba vratiti u pravni sistem.
Advokat Toma Fila kaže da je uvođenje smrtne kazne u Srbiji nije moguće jer je naša zemlja u Savetu Evrope i prijem u EU uvođenjem takve sankcije ne bi bio moguć.
- Tuskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu je čak rečeno da zaboravi na Evropu, ako uvede smrtnu kaznu - rekao je Fila.
- Razumem te ljude koji se zalažu za smrtnu kaznu, oni govore o krivičnim delima i pitaju zašto zločinac u zatvoru da provede samo 40 godina. Svako ko je bio u zatvoru četiri dana zna da to nije samo 40 godina - istakao je Fila.
Prema njegovim rečima, zemlje u kojima postoji smrtna kazna, kao što su Kine i SAD, nemaju manju stopu kriminaliteta.
- Istraživanja pokazuju da onaj ko ubije najmanje razmišlja o kazni, već da ga ne uhvate. Nema nikakvih rezultata od smrtnih kazni, ali je velika opasnost dati političarima u ruke smrtnu kaznu - rekao je Fila.
On je ukazao na mogućnost zloupotrebe smrtne kazne u političke svrhe.
- Kada streljate čoveka on umre odmah, a on je žrtvu mučio. Novine pišu o Jeleni Marjanović. Vidite koliko je ona trpela… Zar nije logičnije da ga pošaljete na 40 godina u zatvor da se muči, da trpi, priziva svoju savest i pati zbog toga što je uradio. U slučaju smrtne kazne on će otići bolje nego što je žrtva otišla - rekao je Fila.
Goran Kozić, prvi novinar koji je ušao u prostorju za izvršenje smrtne kazne u Centralnom zatvoru, protivi smrtnoj kazni, ali da postoje slučajevi u kojima bi išao da gleda pogubljenje.
Foto: Printscreen
To je slučaj ubica Vere Židić i njenog 13-godišnjeg sina. Reč je o zločinu u Pohorskoj ulici koji je pre 20 godina potresao Srbiju, a i danas se pamti.
- Ubice su ušle u njen stan, ubile Veru Židić, sina i psa, jer je neko lažno tipovao da njen muž ima 500.000 maraka. Nisu našli novac, ali su ih sve pobili - ispričao je Kozić.
On se prisetio svog razgovora sa tim ubicama. Na pitanje zašto su ubili dete - rekli su mu: “Ko ga j…Što nije bio u školi”. Od tog odgovora, kako kaže, ni danas mu nije dobro.
Prostorija bez prozora i zid pun krvi
Poslednji streljani je Johan Drozden 1992. godine u Somboru i to na dan zaljubljenih. Kozić je ukazao da je u Centralnom zatvoru poslednji streljan Miljenko Hrkać, ustaški terorista 10. januara 1978. godine.
- Egzekucije su se izvršavale u betonskoj prostoriji, bez prozora, sa male tri kabine pored u kojima su bili osuđeni na smrt. Stajali pred vodi u kojima su bili policajci, od kojih je polovina imala ćoke u oružju kako se ne bi znalo ko je izvršio presudu - rekao je Kozić.
Prema njegovim rečima, zatvorenici su bili pod sedativima i bili su vezani za stolicu jer nisu mogli da stoje zbog psihičkog stanja, a u uglu sobe je bio lavabo u kojem bi lekar koji utvrdi smrt oprao ruke.
Toma Fila tvrdi da to nije bilo po zakonu.
- Po zakonu o izvršenju krivičnih sankcija tamo nije smela da se izvršava krivična kazna, morali su da ih odvedu u jajince na otvoren proctor, ovo je sve protivzakonito. Taj zid je pun krvi. To je užas - istakao je Fila.
