Klan Veljka Belivuka, zvanog Velja Nevolja, i Marka Miljkovića, poznatijeg kao Mare Mesar, imao je preciznu, i dobro uigranu rutinu, uklanjanja tela muškaraca koje su ubili.
Za celu "proceduru", kako su sami govorili, trebalo im je svega oko sat i po vremena. Koliko su dobri bili u tome pokazuje upravo to što nijedno telo, od najmanje pet osoba koje su mučili, pa likvidirali, nije pronađeno i gotovo je sigurno da nikada neće ni biti.
O zločinima Belivukovog klana ostale su da svedoče fotografije ubijenih muškaraca, koje su morbidno pravili i međusobno razmenjivali kroz šalu, razgovori i poruke o detaljima nezapamćenih zločina, ali i svedočenja pripadnika klana koji su odlučili da sarađuju sa policijom i Tužilaštvom za organizovani kriminal.
Upravo je svedok-saradnik u slučaju protiv klana Velje Nevolje, inače i sam pripadnik istog i učesnik u najmanje četiri ubistva, otkrio na koji način je ova kriminalna grupa uklanjala dokaze i tela svojih žrtava nakon što bi ih mučili do smrti. Detalji su jezivi, skoro koliko i opisi mučenja žrtava...
Foto: Foto/MUP Srbije
Priprema - rukavice, radna odela, čizme, najloni...
Pripadnici ovog klana dobro su znali šta sve treba da urade da bi se pobrinuli da svoje DNK tragove ne ostave na žrtvama, kao i da tragovi žrtava ne budu na njihovim stvarima. Upravo su tome poklanjali veliku brigu i uvek su imali jednu osobu iz klana koja je bila zadužena da im, doslovno kupi opremu za ubistva - najlon, kanape, lepljive trake, crne kese za smeće, sekire, motke, radna odela, jakne i gumene čizme. Bez ove opreme u sobu za mučenje ili "klanicu", kako su tajnu prostoriju u kući u Ritopeku, među sobom zvali, nisu ni ulazili.
Dok bi jedna ekipa bila uključena u prevoženje namamljene žrtve na "sastanak" u Ritopek, druga je uvek uveliko bila u kući i pripremala se za mučenje i ubistvo. U toj ekipi obično bi bili i Belivuk i Miljković. Iz Ritopeka su davali instrukcije ostatku ekipe i čekali dolazak svoje žrtve.
Foto: TV Pink Printscreen
Prema navodima iz optužnice protiv ovog klana, u tajnu sobu bi ulazili tek nakon što zidove i podove oblože najlonom i unesu sve što im je potrebno za iživljavanje. Svoju garderobu bi skinuli u kući, pa se presvlačili u radna odela, a na noge su obuvali gumene čizme, dok bi ruke štitili hirurškim rukavicama, a preko njih bi uglavnom navlačili i molerske rukavice. Svu opremu, sem gumenih čizama, bi nakon svakog zločina spaljivali. Čizme su prali. Grešku su napravili tokom ubistva Zdravka Radojevića kada pre ubistva i odsecanja glave, na zidove nisu postavili najlone.
Najlone su inače kačili na kuke ugrađene na zidovima. U ovoj prostoriji bila je i industrijska mašina za mlevenje mesa u kojoj su kasnije uništavali cela tela...
Komadanje tela nakon zločina
O stravičnim detaljima komadanja tela nakon ubistva teško je i pisati. Dovoljno je reći da su imali celu proceduru - koji deo tela se prvo seče, na koji način i zašto. Da situacija bude jasnija, u klanu su imali i jednog člana koji je po obrazovanju mesar - Vojislava Đorđevića. Da li im je on dao savete kako je najbolje komadati ljudsko telo ili su to naučili na neki drugi način, za sada nije poznato. U komadanju tela Zdravka Radojevića učestvovali su, prema navodima optužnice, Veljko Belivuk, svedok-saradnik Bojan Hrvatin i Miloš Budimir. Njegov zadatak je bio da "rešava komade koji su im trebali da bi mašina samlela".
Iseckane delove tela morali su dodatno da usitne da bi mogli da ih ubace u mašinu za mlevenje mesa. Telo su, kao što je prikazano na fotografijama koje su objavili zvaničnici Srbije, držali u dva korita.
Foto: Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije
"Bili smo uigrani, odrađivali smo to za sat, sat i po. Dobro je išlo"
Način na koji su pripadnici klana pričali o ovim stvarima je duboko potresan i izuzetno stravičan. U svom svedočenju Hrvatin je objašnjavao da su, eto, vodili makar računa da masakriranje rade uvek kada žrtva bude ubijena, da ne bi "trpeo te bolove".
Dešavalo im se da im mlevenje tela "zakoči", u tim situacijama "procedura" je mogla da traje duže. Ali ako mi sve uradili po "protokolu" "išlo je brzo", rekao je Hrvatin.
"Posle toga se pune džakovi. Koske.. Skupljaju se rukama", objasnio je svedok-saradnik.
Uklanjanje ostataka bio je Belivukov "posao"
- Posao uklanjanja tečnosti i krvi bio je lično Belivukov zadatak, rekao je Hrvatin. Insistirao je da to radi lično jer je vodio računa da sve bude uništeno, da nikakav trag ne ostane. Očigledno je znao šta radi i taj zadatak nije hteo, ili smeo, da prepusti nikome.
"Uglavnom se izbegavalo da se pali u kući zato što je vatra, mrak, vidi se, a i postojalo je bolje mesto. Lično je palio Velja, ali i Boske. Pakovano je u džakove, prvo u jedan, pa u drugi da se ne bi kontaminirao auto ili usput nešto da ne ispadne", naveo je Hrvatin u Tužilaštvu.
Delovi tela u Dunavu...
Samlevene delove tela bacali su u Dunav. I za to su imali jasan pravilnik - sve bi pakovali u džakove, u po nekoliko njih. Njih su kolima odvozili kilometar, kilometar i po dalje iz Ripnja do Dunava. Onaj ko ulazi u vodu na sebe je oblačio ribarsko odelo, veže se za struk konopcem, a drugi kraj konopca držao je drugi pripadnik klana kako prvog ne bi povukla struja.
"Taj u vodi ide što dublje sa džakom. Kada vidi da više ne može, skalpelom iseče dno džaka i što dalje od sebe istrese sadržaj u vodu", opisao je svedok-saradnik.
