A njen tekst od pre godinu dana u kom je sakupila mučne priče žrtava incesta prenosimo u celosti:

Kada sam imala 25 godina – podstaknuta okidačima i prvim iskustvom sa terapijom – pokrenula sam sopstvenu istragu toga zašto sam uvek osećala neku „mučnu svesnost“, kako sam jednom pročitala opis. Moje otkriće: seksualno sam napastvovana tokom detinjstva.

Slika majke kako me siluje kad sam bila mala me je progonila otkad sam otkrila ovo sećanje, iako nisam mogla da razumem ni nju ni odakle to potiče. Kao što se to uporno naglašava tokom mojih mnogobrojnih intervjua sa preživelima, traumatska sećanja, kojih se ponekad sećamo odmah nakon samog događaja, a ponekad ih kasnije povratimo – mogu da funkcionišu drugačije u odnosu na normalna, narativna sećanja.

Prema rečima Instituta za obrazovanje i zastupanje traumatskog stresa Sidran:

U odsustvu fragmenata sećanja koja bi se lako sporadično pojavljivala sama sam spojila priču na osnovu tragova u kontekstu: moja majka je često pila dok se ne obeznani, otac mi je često bio poslovno odsutan, a ja sam razvila nesanicu i anksioznost još u vreme kad sam išla u četvrti razred. Shvatila sam da mora da se incident tada i desio. Shvatila sam da postoji mnogo uspomena koje potiskujem – slike majke koja se neprimereno šali na račun mojih genitalija i dira me na način i mesta od kojih mi je bilo neprijatno. U međuvremenu, uvek bih osećala tu „mučnu svesnost“ – osećanje da apsolutno moram što više da izbegavam tu osobu, svog glavnog staratelja.

Pisala sam mejlove drugim ljudima koji su preživeli isto da otkrijem druge detektive koji pokušavaju da razumeju nešto tako užasno. Želela sam da otkrijem kako su oni shvatili da su zlostavljani i kako su radili na lečenju tih rana. Želela sam da pokrenem dijalog o vrsti zlostavljanja koje društvo stigmatizuje i o kome već predugo izbegava da govori. Pola, homoseksualca, „relativno redovno“ silovao je njegov 5 godina stariji brat u periodu kada je Pol imao između 6 i 9 godina. Kad sam stupila u kontakt sa Polom, izneo mi je užasavajuće posledice zlostavljanja u detinjstvu:

Zlostavljanje u detinjstvu se dešava u ključnim fazama razvoja, unoseći haos u taj razvoj. Odrastanje bi trebalo da se dešava u bezbednim okruženjima, a incest stvara okruženje terora.

Čitanje priča drugih žrtava incesta mi je dalo uvid u horore sa kojima su se suočavali. Laura, mlada transseksualka, opisala je život sa svojim nasilnim ocem:

Kao što je i običaj sa ovakvim scenarijima, Laura je tek mnogo kasnije počela da gleda na svoje iskustvo kao na zlostavljanje. „Nisam počela da mislim da nas otac zlostavlja dok nisam završila fakultet. Govorila bih da imam strogog oca ili da on voli da sve kontroliše, ali mi je u potpunosti nedostajao kontekst kako bih razumela koliko mi je detinjstvo bilo neobično i užasno“, rekla je.

„Tek kada sam se i ja venčala shvatila sam dokle je sezalo to zlostavljanje. Na primer, rekla bih svojoj ženi da smo se tata i ja tuširali zajedno, bez da mi je bilo jasno da je ona mislila na to da smo bili u istoj kadi i naizmenično se tuširali. Kada sam joj vremenom pojasnila šta sam mislila pod tim, bila je prestravljena."

Slično tome, Džun, mladi transseksualac, napisao je da je tek mnogo kasnije shvatio da je to što je njegova rođaka uradila bilo silovanje:

Kada žrtva pokuša da nasilje prijavi policiji, „pravni“ sistem obično zauzme stranu zlostavljača. RAINN statistike pokazuju da „Od 1.000 silovatelja, njih čak 994 će biti pušteno na slobodu“.

Još jedna žrtva, Ma’at Kruk, je izrazila svoje frustracije:

„Moj biološki otac me je zlostavljao prvih 18 godina mog života. Kada sam imala 24, prijavila sam to policiji. Iako moj slučaj nije baš bio tipičan po dužini trajanja (9 godina), tipično je bilo to što nije završio na sudu. Tužilac je naveo tri razloga zbog kog nije podigao optužnicu: bio je to rekla/kazala slučaj, nije bilo fizičkih dokaza, i zbog CSI efekta. CSI efekat, kako mi je rečeno, opisuje očekivanja porote da postoje DNK dokazi, a izazivaju ga serije poput CSI-ja, bez obzira na to koliko je to u stvarnosti zapravo retko.“

Pozadina svega ovoga je činjenica da društvo stigmatizuje seksualno nasilje, a naročito ono koje uključuje porodice. Studija koju je 2007. godine sprovela kognitivni psiholog dr Leda Kosmajds otkrila je da je ljudima incest izrazito odbojan iz bioloških razloga – ovaj instinkt sprečava bolesno potomstvo. S druge strane, ova averzija uzrokuje da se ljudi manje bore protiv incesta.

Endru, transseksualac, pisao je o tome koliko je teško ljudima da prihvate da se ovakva vrsta zlostavljanja događa:

„Mislim da je incest daleko neprijatniji jer uključuje porodičnu dinamiku, što je uvek komplikovano. Teško je napraviti Babarogu od nekoga ko okreće prase za Božić, ko nije silovatelj koji se krije u grmlju. Volio bih da ljudi razumeju koliko se zapravo ovog zlostavljanja dešava svaki dan. Apsurdno je, čak i odvratno i nastavlja da se događa jer nema dovoljno edukacije o pristanku dece. Kultura koja insistira da deca grle ujaka kog ne žele da zagrle pomaže zlostavljačima jer deci šalje poruku da deca moraju uvek da rade kako im stariji kažu.“

Incest je zaista „apsurdno, odvratno čest“; 43 odsto dečijeg zlostavljanja počine članovi porodice.

Svima onima koji se trude da sebi poboljšaju život nakon zlostavljanja, put je dug, često praćen depresijom i anksioznošću – i to je putovanje koje možda i nema kraj. Ali oporavak JESTE moguć. Kao što mi je Džun rekao:

Krukova je takođe uspela da nađe neki mir: „Iako moj slučaj nije dospeo na sud, i dalje imam osećaj da sam pobedila; više ne krijem to zlostavljanje i moj biološki otac to zna.“

Što se tiče moje sopstvene priče o zlostavljanju, pronašla sam utehu u mnogim stvarima koje su moji otvoreni, velikodušni, hrabri sagovornici radili: terapija, pshijatrija, (u mom slučaju) trava, razgovor sa prijateljima i (ponovo u mom slučaju) prekidanje kontakta sa nasilnim roditeljima. Ako je tačno ono što kaže onaj kliše momenat u filmu "Fight Club": „naši očevi su nam model za Boga“, onda incest znači vrhovno odvajanje od bilo kakvog koncepta Boga. To znači da naučimo da sebe posmatramo kao vredne ljubavi i čitave, kada su nas u najranjivijem periodu naših života suprotno učili oni koji je trebalo najviše da nas štite.

Poruka incesta je da žrtva nije bitna; da su njihova iskustva nevažeća i da njihovo telo može da koristi ko hoće bez njihovog pristanka. Preživljavanje i uspeh nas uči suprotnom: sami pišemo svoje priče i naša tela su samo naša.