- Moja Bojana je bila slepa od ljubavi. Zaslepljena Stefanom. A on mi je ubio dete. Unakazio je. Mrtvu sam je milovala u bolnici. Njegovi me nisu ni pozvali, niti mi treba njihovo saučešće - puna bola i gorčine  priča Sanja Karanović, majka Bojane Karanović (17), koja je u ponedeljak ujutru stradala u saobraćajnoj nesreći, koju je izazvao njen dečko Stefan Stefanović (20), sin policajca iz Grocke.

Majka kaže da su se Bojana i Stefan zabavljali tri godine, ali da su se i ona i suprug protivili toj vezi.

- Stefan nije bio za nju. Cela Grocka to zna, zna se i na kakvom je glasu njegova porodica. Stalno je maštao o automobilima, brzoj vožnji... vetropir je i eto šta se desilo. Pre nekoliko dana joj je rekao: "Moja si ili ničija", i eto, tako se i završilo - priča Sanja, dan nakon što su ona i porodica sahranili Bojanu u rodnom Velikom Gradištu.

U Grocku su se doselili pre tri godine. Bojana je tada upisala srednju frizersku školu. U školi je i upoznala Stefana.

- On je dve godine stariji od Bojane. Ona jeste bila zaljubljena u njega, ali on u nju mnogo više. Tog dana, u nedelju je radila u salonu u Bačvanskoj ulici. Zvala ja da otac dođe po nju. On je dovezao kući. I sad stalno vrtim tu sliku u glavi, trenutak kad je ušla u kuću sva nasmejana... Stalno je bila u žurbi, u poslu... Ručala je, isfenirala se i istrčala. "Čeka me Stefan", rekla je i otišla. To su bile njene poslednje reči... Oko 23. sata su kupili pljaskavicu u grilu, to smo saznali, 45 minuta kasnije su se slupali - priča Sanja.

Za nesreću je prvi saznao njen suprug, Sanjin otac.

- U pola noći je zazvonio telefon. Rekao je: "Bojana je u bolnici". Odmah smo otišli tamo. Još je bila živa. Na aparatima. Ušli smo u sobu. Pritisak joj je bio 20 sa 30. Rekli su nam da su male šanse da preživi. U 13 sati je umrla. Doktori su nas pustili unutra, da je vidimo poslednji put. Milovali smo je mrtvu... A ona, unakazio mi je dete - priča Sanja.

Tog dana, do njihove kuće došao je Stefanov brat.

- Doneo je Bojaninu patiku, koja je ostala na ulici. Pružio je ruku... Njegovi roditelji se nisu ni javili. Niko nije pozvao, ali nama i ne treba njihovo saučešće - priča Sanja.

Umesto takmičenja - sahrana

Bojana je u sredu trebalo da putuje na školsko takmičenje frizera.

- Toliko se radovala, trudila. Moj sin je trebalo da joj bude model. Zamislite, zajedno brat i sestra. Ali nije se dalo...Bojana je sahranjena u sredu. Bilo je toliko familije, njenih prijatelja. Direktor škole je organizovao autobus da bi došli svi njeni drugovi. Svi su je voleli.. Ali stalno mi se vrti to poslednje veče, moje poslednje reči koje sam joj uputila: "Stani, ne žuri" - priča Sanja.

Ogorčeno kaže i da Stefana ne želi nikada više da vidi.

- Znam da je u bolnici. Onu noć sam videla njegovu majku ispred Urgentnog centra. Nek je on živ svojim roditeljima, ali ja ne želim nikad da ga vidim. Ja svoje dete sada gledam na umrlicama. Gde god se okrenem, samo su njene slike... Bila je prelepa, najlepša, a sad je više nema - kaže Sanja.