Rođen je 10. januara, na dan kada je u saobraćajnoj nesreći izgubio oca, a samo dan pre nego što je ostao bez majke, koja je preminula od posledica teških povreda i koja ga je donela na svet u operacionoj sali bolnice u Kruševcu. Zove se Vuk. Nisu mu davali velike šanse da će da preživi, imao je svega tri i po kilograma. Reanimiran je po rođenu i prevezen u Klinički centar Kragujevac.
Tri meseca je trajala borba neonatologa za život malog heroja, čije je srce kucalo kao kod odraslog čoveka, junački. Roditelji Stefan Ilić (26) i Jovana Milenković (25) nisu dočekali da vide svog dečaka. Uspomenuna njih danas čuva Jovanina porodica, baka Nadežda, otac Živomir Saša Milenković i Jovanina rođena sestra Teodora, koji su bili povređeni u istom užasnom sudaru "fijata" i autobusa "Jugprevoza" na Čokotinom brdu.
Kako kaže Vukov deda Saša Milenković, pamtiće sve dok je živ:
- Odmah posle sudara, bilo mi je jasno da Stefan nije živ. Jovani sam dao veštačko disanje, masirao je neprestano dok nije došla Hitna pomoć. Video sam da uopšte nije dobro, ruke su mi skoro propadale dok sam pritiskao, ali se nisam predavao. Pokušavao sam da povratim svoju trudnu ćerku. Sve to je dugo, predugo trajalo. Teodora je prebačena, a posle nje i Jovana. Jovanu nisam mogao da spasem, ali sam možda produžio njen život. Možda je zato moj unuk živ - rekao je Milenković.
Drama koja je počela na regionalnom putu Kruševac - Niš, odakle se porodica iz Đunisa uputila u kruševačku bolnicu zbog Jovaninog pregleda, nastavljena je u jedinici intenzivne nege. Tri puta su lekari mladu trudnicu uvodili u salu. Borba za život devojke nastavljena je i posle carskog reza i transporta novorođenčeta za Kragujevac.
Teodora Milenković je primljena sa teškim povredama grudnog koša, ali van životne opasnosti. Saša Milenković je bio takođe povređen, ali nije želeo ni da pogleda svoje rane. Noć je proveo u čekaonici, moleći se za ćerke i tek rođeno unuče. Ujutro su stigle strašne vesti: Jovana je umrla.
- Zamolio sam lekare da ništa ne govore Teodori, a kada je došao trenutak, ja sam joj saopštio istinu. Neka se na mene ljuti, morala je na nekoga... - govori nam Saša Milenković, koji je tom odlukom podneo još jedan teret kakav samo roditelji mogu da podnesu. - Posle nedelju dana lečenja izašla je iz bolnice. A onda smo nastavili da živimo na putu Đunis - Kragujevac. Odlazio sam po jutru, puštali su nas lekari da vidimo bebu kada god smo poželeli. Zajedno smo se svi molili i borili za nju. Vuka smo krstili u bolnici, 12. februara. Učinio je to bolnički sveštenik i svi smo bili tu. Bogu hvala, naša beba se nije predavala...
Jovanina baka Nadežda svedoči da lekari nisu mogli da poveruju kako je po prelasku iz inkubatora u krevetac dečkić počeo da sam pije mleko na cuclu. Danas, kako smo se uverili, Vuk već puzi vrlo hitro i pokušava da šmugne iz kreveca.
- Nemiran je, ako je, naš je, živ je - priča Nadežda Milenković. - Sve je sada dobro. On je naš ceo svet.
Milenkovići su u stalnom kontaktu sa porodicom Stefana Ilića, sa kojim je njihova Jovana trebalo da počne da živi. Imali su velike planove. Jedan od njih je bio izvestan: rođenje malog Vuka 24. januara. Tragedija je sve promenila, pa i dramatično rođenje, dve nedelje pre termina. Posledice sudara "fijata", za čijim je volanom bio Stefan, a na mestu suvozača tast Saša, dok su sestre Jovana i Teodora bile na zadnjim sedištima, promenio je živote porodice. Vatrogasci su nadljudskim naporima izvlačili telo nastradalog vozača.
Porodica još uvek nema vesti iz tužilaštva o tom slučaju, pokrenutom protiv vozača autobusa, koji je bio osumnjičen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Posvećeni su Vukovom oporavku. Obilaze grobove Stefana i Jovane. Dok napuštamo dom gde je trebalo da žive mladi roditelji, smeh njihovog sina čuje se daleko, sve do glavnog puta. I tada znamo, biće dobro. Mora biti dobro.
Svakim danom sve je jači
Stravičan udes dok je bio u maminom stomaku i gubitak kiseonika ostavili su manje posledice po bebu Vuka. Mlada tetka Teodora govori da su mu mišići bili slabi, ali sada i oni jačaju.
- Ručice su mu bile povijene, ali smo uspeli da to sredimo uz naporne vežbe - kaže nam odvažno Teodora Milenković (20), koja je odlučila da posveti svoju mladost neustrašivom sestriću. - Svakog meseca odlazimo u Beograd na kontrolu, dobijam instrukcije za vežbe. Ima nekoliko malo težih pokreta, zbog kojih se Vuk buni, ali ne ispuštam ga ni za trenutak. Radimo vredno. Kako vreme prolazi, sve je bolje. Počeli su i zubići da mu rastu, pa se mršti i negoduje.
