Više od 40 ljudi platilo je glavom u surovom sukobu crnogorskih kriminalnih klanova koji traje četiri godine, otkako je u Valensiji nestao tovar sa 200 kilograma kokaina.
Taj put droge "osvetljavali" su hici pripadnika dvaju zavađenih kotorskih klanova - škaljarskog i kavačkog. Ali i na bokeljskoj obali, kao i u drugim gradovima Crne Gore, Srbije, regiona i Evrope. Osim kriminalaca, u ratu su padale glave i članova njihovih familija, a bilo je i slučajnih žrtava.
- Krvna osveta u Crnoj Gori ne samo da nije nestala, već je dobila i na zamahu, ubija se usred dana - na ulici, u kućama, u automobilima, jahtama, mecima, eksplozivom, a nisu sigurni ni oni koji su na izdržavanju kazne u zatvorima. Motiv određenih kriminalnih organizacija u Crnoj Gori i u okruženju odavno više nije novac, ni primat u kriminalnim aktivnostima. Ovaj "rat" vodi se za dug u krvi, za svaku mrtvu glavu - tvrdi, za "Novosti", advokat Srđa Lješković.
On dodaje da je krvna osveta deo običajnog prava, koje je ukorenjeno u Crnoj Gori.
Foto: Tanjug/Facebook/Admiral Club Herceg Novi
- To je deo kolektivne, odnosno plemenske svesti, a i zakoni se nekad pišu u skladu sa običajnim pravom. Sveti Petar Cetinjski, kao gospodar Crne Gore, reče Crnogorcima ono što oni i sami najbolje znaju: "Vi nemate viših neprijatelja sebi, od sebe samih" - podseća Lješković.
Sagovornik ukazuje na to da je "neefikasan i korumpirani sistem" dao šansu mnogim kriminalcima da podmite i ne budu kažnjeni za svoje krvave pohode. Zato porodice žrtava uzimaju pravdu u svoje ruke.
- Nažalost, deca su najčešće meta osvete i najveće žrtve. Kada pogledamo prezimena ljudi koji stradaju, ili porodica koje se svete, vidimo da su to sve prezimena iz Crne Gore, Hercegovine i Albanije. Ali nekih konkretnih dokaza za osvetu obično nema, samo novinarska nagađanja i napisi. Ubistva među Crnogorcima, Hercegovcima i Albancima imaju posebnu težinu. I na taj odgovor se ne mora čekati dugo, vrlo brzo sledi revanš za ubistvo - dodaje Lješković.
Foto: Tanjug
Rat kotorskih klanova počeo je ubistvom Cetinjanina Gorana Radomana u Beogradu, 20. februara 2015. godine. Stan iz kojeg je sporni tovar droge nestao pripadao je Radomanu, koji se u tom trenutku nalazio u pritvoru na Kubi zbog saobraćajne nezgode. Pričalo se tada da mu je u oslobađanju iz zatvora, navodno, pomogao i slavni Dijego Maradona. Kada se Cetinjanin vratio u Valensiju, droga je volšebno nestala, a prvi operativni nalazi istrage ukazivali su na to da je robu odneo jedan od "škaljaraca", kako bi naplatio nebrigu saboraca dok je boravio u zatvoru. I tada je puklo.
Nakon ubistva Radomana usledila je crna serija surovih obračuna i likvidacija, koja je krvavi nastavak imala i nedavno u Berlinu, kada su u iznajmljenom stanu pronađena tela dvojice crnogorskih državljana - Darka Mijovića i Nikole Jovanovića, za koje se pretpostavlja da su članovi "škaljarskog klana".
Foto: Tanjug, TvPink Printscreen, E-stock/Petar Jovanović
U ratu bez pobednika ginuli su i roditelji zavađenih mladića. Najpre je u naselju Dubrava u Herceg Novom ubijen Niko Roganović, otac jednog, kako se priča, vođa "kavačkog klana" Duška Roganovića, a dve godine kasnije Veselin Vukotić, otac "proglašenih" vođa "škaljarskog klana" Jovana i Igora Vukotića. Oni koji bi pukom slučajnošću izbegli smrt, ostajali bi doživotni invalidi.
TRADICIJA NIJE ZAMRLA
Krvna osveta je jedan od običaja od kojih je najpoznatiji kanon Leke Dukađinija, koji se izučava u školama i na fakultetima. U njemu se navodi da ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice mora uzvratiti istom merom. Još u 18. veku pokušalo se sa suzbijanjem ove prakse, kada je Narodna skupština usvojila zakon poznat i kao Zakonik Petra Prvog. Za sprovođenje krvne osvete propisivane su smrtne kazne. Tokom 1815. godine sveštenik Kaluđerović propisao je oko 1.500 smrtnih kazni.
