- Ovo je bio prvi put da me Paja nije poslušao da bude dobar i prvi put da ja ne ispunim dato obećanje da ću mu kupiti sličice - kaže otac Vasa.

- To dete sam volela dok je još bilo u majčinoj utrobi! Rodio se 2. septembra, samo dan nakon što sam sahranila sina, i od tada sam neprestano bila uz njega - kaže Mira.

- Paja je bio okovan vatrom. Samo je stajao ukopan dok su ga plamenovi okruživali. Povikala sam mu: „Pajo, trgni se, napravi korak, uhvati me za ruku“, ali je i dalje stajao, dok je plamen išao visoko. Tu scenu ću pamtiti dok sam živa, pogotovo što me je tada prvi put oslovio sa „baba“, jer me je uvek zvao po imenu! Odgovorio je: „Ne mogu!“, a zatim ga je uhvatio plamen i nestao je meni pred očima. Bio mi je tako blizu, na svega metar, ali opet tako daleko - tim rečima prepričava porodičnu tragediju baba Mira, na čije oči je nastradao dečak Pavle Paja Batak (9) iz Ljukova.

Tragedija do koje je došlo u naivnoj dečjoj igri kada su Pavle, njegova braća Nikola (7), Miladin (5) i drug u štali zapalili sojinu slamu dogodila se u ponedeljak oko 12.30 u ulici 1. novembra u dvorištu porodične kući u Ljukovu kod Inđije. Vatra je zarobila hrabrog Pavla, koji je pokušavao da ugasi plamen, a braću i druga je poslao da pozovu pomoć. Komšije i njegova baba su odmah reagovali, ali je za njega bilo kasno.

Muklu tišinu juče su parali jecaji babe Mire, koja je dozivala Paju, dok su je komšije tešile, očekujući da svakog trenutka stigne mališanovo telo.

- Znate li vi da sam to dete volela dok je još bilo u majčinoj utrobi?! Rodio se 2. septembra, samo dan nakon što sam sahranila sina, i od tada sam neprestano bila uz njega. Gledala sam ga kako raste, pomaže ocu i napreduje. Trenirao je karate, igrao folklor. Učestvovao je na svim školskim manifestacijama i takmičenjima. Bio je omiljen u mestu, to može svako da vam potvrdi. Stalno je pevao, a jedna od omiljenih pesama mu je bila „Dodole“. Srce će mi stati zbog Paje. Znam da su se deca igrala u dvorištu. Rekli su mi da idu na igralište, a ubrzo je došla komšinica da mi javi da je neko umro u selu. Primetila sam da mi nema upaljača, ali tome nisam pridavala pažnju. Nedugo zatim su deca došla i povikala da gori štala sa Pajom unutra. Vikala sam, dozivala pomoć i zgrabila merdevine, popela se, ali... - Mira nije smogla snage da završi rečenicu, jer je zaplakala i ušla u kuću odmahujući glavom.

Tačno u podne, pred kapijom se zaustavilo pogrebno vozilo, a u dvorištu punom rođaka i komšija začuli su se jauci i krici. Dozivali su Paju, govorili da je čedo. Majka je zagrlila kovčeg dok su ga unosili u kuću i počela da kuka.

- Pajo, čedo moje, kako će majka bez tebe? Zašto ti, sine moj, bolje da sam ja nastradala! - ridala je majka.

Gotovo u isto vreme, svi su zaplakali, muškarci nisu krili suze. Od tuge koja se osećala u vazduhu zaplakao bi i kamen u dvorištu. Pavlov deda se jedva držao, a zatim je na sav glas počeo da plače, posle čega mu je pozlilo. Okupljeni oko njega su se trudili da ga smire, ali je on ponavljao: „Nema mi života bez unuka! Puca mi srce od tuge“. Zbog dede je morala da interveniše i Hitna pomoć.

- Pajo, oko moje, ljubi te deda! Kako ću sada bez tebe? Dete moje, što ja nisam otišao, pred tobom je bila budućnost! - otvarao je dušu deda, dok su ga rođaci polivali vodom.

Brojne komšije, koje su se okupile da sačekaju Pavlovo telo, pokušavale su da ga smire i da se nađu njegovim roditeljima, ali njihova srca ništa nije moglo utešiti.

Jedan od komšija počeo je da prepričava razgovor oca Vase i nastradalog Pavla.

- Pavle je stalno pomagao ocu i bili su baš vezani. Otac mu radi sa drvima i kao vozač, a majka mu se nedavno zaposlila. Svaki put kada bi Pavle pomagao ocu oko drva ili nekog drugog posla, on mu je govorio: „Ej, moj Miladine, uči školu da budeš neko i nešto“, na šta mu je dečak odgovarao: „Ja sam odličan učenik.“ Zbog tog oslovljavanja „moj Miladine“, Pajin brat je dobio ime Miladin - ispričao je njihov komšija.

Po dovoženju dečakovog tela, komšije su pomagale da se organizuje sahrana, koja će biti danas u 13 sati na mesnom groblju u Ljukovu kod Inđije.

Dečakov otac, koji je zajedno sa telom svog prvenca došao kući, smogao je snage da za „Alo!“ ispriča kako mu je protekao poslednji dan sa sinom.

- Poslednji put kada sam ga video živog bio je razdragan i igrao se sa braćom. Kao i obično, rekao sam im da budu dobri, da ja idem nešto da odradim i da ću im doneti sličice kada se budem vraćao. Nisam stigao da kupim sličice, žurio sam kući kada su me obavestili za požar. To je ujedno i prvi put da me nije poslušao i prvi put da ja ne ispunim svoje obećanje - rekao je Vasa, a zatim zaplakao.

- Bio je poseban, umeren, uporan, ali ne previše dosadan - rekao je otac.

Mirin sin se obesio, a unuk izgoreo

Komšije se prisećaju dana kada je Mirin sin, koji je sa njom živeo nekoliko kuća dalje, pronađen obešen u štali.

- Mira je Vasina tetka. Posle svoje tragedije se preselila da živi kod sestrića. Mirin sin je bio vesele naravi, ali je zapao u loše društvo i u probleme. Krajem avgusta 2009. je došao kod Vase i tražio da mu pozajmi konopac, pod izgovorom da mu treba za hidrofor. Vasa ga je upitao treba li mu pomoć, na šta ga je izveo iz dvorišta i rukom pokazao na dva grmalja, koji su stajali i čekali ga, govoreći mu „da će mu oni pomoći“. Nekoliko sati kasnije je pronađen obešen - kaže komšija.

Od vatre popucao i beton!

Cela štala je, prema rečima komšija, bila puna sojine slame, jer se porodica Batak na nju greje.

- Sojina slama je dosta kalorična kao ogrev i puna je masti. Vatrogasci i mi smo pokušavali da dođemo do Paje, ali u prvim trenucima nismo uspevali, je se plamen brzo širio. Koliko je bilo vruće, govori činjenica da se raspadao čak i betonski deo krova. Pokušavali smo da izbacimo slamu, ali sve je bilo uzalud - ispričao nam je komšija Andreja.