- U dva minuta tog 15. januara 2000. godine u hotelu „Interkontinental“ srušio mi se ceo svet. Tog dana uništene su tri porodice, a bez očeva je ostalo petnaestoro dece! Oca su mi na pravdi boga ubili ljudi kojima je on pomagao. Bio je čovek kakav se jednom rađa, dao bih 20 godina života da mogu samo još jednom da ga zagrlim! - kaže Aleksandar.

Otkrivajući nepoznate detalje o odnosu svog oca i Arkana, rekao je da su se oni družili godinama, ali se sredinom 1999. dogodila svađa, zbog koje šest meseci nisu želeli da čuju jedan za drugog.

- Razlog je bio sukob koji je tata imao sa lokalnim šerifom iz FK Dinamo iz Pančeva, koji je inače sarađivao sa Arkanom o prodaji igrača. Zbog bahatog ponašanja tog čoveka i njegovog manira da stalno ljudima upada u reč, tata ga je udario pepeljarom u glavu. Arkan je Mandi to zamerio - priča Mandićev sin.

Međutim, nepunih mesec dana pre nego što su zajedno otišli u smrt, Mandu i Arkana pomirio je Zoran Uskoković Skole, za kog će se kasnije ispostaviti da je bio jedan od organizatora ubistva u “Interkontinentalu”. Uskokoviću nikada nije suđeno za trostruko ubistvo, a pripadnici “zemunskog klana“ ubili su ga tri meseca kasnije.

- Pred Arkanovu slavu Sveti Nikola Skole je non-stop zvao tatu, ubeđivao ga da dođe na slavu jer ga je komandant zvao. I tata je otišao. Tog 19. decembra 1999. su se pomirili - otkriva Mandić.

Na dan ubistva opušteno su sedeli i ćaskali u separeu hotela. Manda je u to vreme živeo u hotelu. Iz zabave, jer ga kladionice nisu zanimale, popunili su tiket. U drugom separeu sedeo je i Dobrosav Gavrić.

Ništa nije slutilo na zlo, Aleksandar slučajno saznao za očevu smrt

- Bila je subota, sa fudbalskom reprezentacijom otputovao sam u Lepenski vir. U ponedeljak je trebalo da putujemo na Kanarska ostrva na pripreme. U Lepenski vir stigli smo oko 12 sati, u 14 smo već odigrali utakmicu, a poslednji razgovor sa ocem vodio sam u 16.45. Sećam se da ga je interesovalo kako je prošla utakmica. Rekao mi je i da komandant želi da me čuje, uzeo je slušalicu od tate da me pita kako sam odigrao. Odgovorio sam mu da sam bio dobar, a on je onako nepoverljivo rekao: “Nemoj da zovem Batu Bulatovića da proveravam“ - priseća se Aleksandar poslednjeg razgovora sa ocem.

Ništa, kako kaže, nije slutilo da će se u narednim minutima njegov život potpuno preokrenuti. Dobrosav Gavrić ustao je u svom separeu, prišao onom u kom su sedela trojica prijatelja i pucao u njih.

- Sećam se da sam stajao sa drugarima kada je jedan čovek iz Hajduka sa Liona prišao i usplahireno rekao nekom od prisutnih: „Sad su u ‚Interu‘ pucali na Mandu i Arkana.“ Nije znao da sam ja Mandin sin. Uporno sam pokušavao da pozovem tatu, nije se javljao. Na moje pozive nije odgovarao ni komandant. Kog god prijatelja da sam pozvao, govorili su da je ranjen i davali oprečne informacije. Na kraju, jedan čovek mi je saopštio da je tata stradao - priseća se Aleksandar.

Umesto na pripreme sa reprezentacijom, Aleksandar je otputovao kući na poslednji ispraćaj oca i njegovih prijatelja.