Na pružnim prelazima godišnje nastrada desetak osoba, a od oko 2.100 prelaza samo četvrtina je u potpunosti obezbeđena rampama, dok na ostalima vozače i pešake od naizlazećeg voza štite samo saobraćajni znaci.

U Železnicama tvrde da rampe na svakom prelazu nisu ekonomski opravdane (pravljenje jednog prelaza košta oko 150.000 evra) i da ih nemaju ni mnogo razvijenije države od naše.

Ipak, u tragedijama poput jučerašnje, u kojima zbog nedovoljno obezbeđenog prelaza život izgubi pet osoba, ekonomski razlozi padaju u vodu, a floskula "život nema cenu" ponovo dobija na snazi, pogotovo kada uzmemo u obzir da je na više od 200 kilometara pruga brzina vozova podignuta sa 30 ili 40 kilometara na sat na 80 do 100, a na mnogim prugama povećan je i broj vozova.

Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja, objašnjava za  da je najvažnije napraviti sistem u kom će Železnice Srbije prihvatiti odgovornost za sudare do kojih dođe zbog neodgovarajućih upozorenja.

- Možemo mi da stavimo rampe na svaki prelaz, ali problem je ako one ne rade. U slučaju sudara do kog dođe dok je rampa podignuta, u Železnicama kažu da je vozač kriv jer je dužan da se zaustavi na znaku "stop". Tome mora doći kraj - objašnjava on.

Okanović napominje da znak "stop" uopšte ne sme da se stavlja na pružne prelaze.

- Ovaj znak na pružnim prelazima nema nikakvo obavezujuće dejstvo na vozače - kao sa ste stavili hamburger i hot dog, nema nikakvo značenje. "Stop" se stavlja da bi Železnice izbegle svaku odgovornost - kaže Okanović.

U Železnicama Srbije objasnili su da u slučaju da rampa na putnom prelazu ne radi, voz mora da se zaustavi pre putnog prelaza, da da dugi zvučni signal i kada se uveri da nema putničkih vozila prođe najmanjom mogućom brzinom, obično 10 kilometara na čas.

- Tek kada prođe prelaz celom svojom dužinom, voz nastavlja put projektovanom brzinom - rekli su u Železnicama.

To, naravno, dodaje on, ne znači da nema odgovornosti i sa druge strane - od nesavesnih vozača koji voze tehnički neispravni i sa ćelavim gumama, do vandala koji uništavaju opremu na pružnim prelazima.

- Da bi jedan prelaz bio adekvatno obezbeđen, mora da postoji signalizacija koja upozorava vozače da se približavaju prelazu, zatim ona koja upozorava na naizlazak voza. Ako prelaz nije obezbeđen rampom, preglednost mora da bude dobra. Vidljivost mora da bude takva da vozač može u svakom tenutku blagovremeno da opazi voz i da bezbedno pređe preko prelaza - objašnjava on.

To znači da nikakvi stubovi, rastinje, drveće ne smeju da zaklanjaju vidik.

- Imali smo situaciju gde je žena naletela na spuštenu rampu, jer je bila nevidljiva. Niti je bila osvetljena, niti je postojao znak da se približava prelazu, nti je sama rampa bila označena reflektujućim bojama. Žena je vozila i udarila u rampu, polomila i nju i šoferšajbnu. Na tom prelazu rampa je postojala, ali kao da nije, jer nije bila odgovarajuća - objašnjava Okanović.

Kako je za podizanje rampi potreban novac, Okanović smatra da bi u taj posao trebalo da se uključe i lokalne samouprave koje prihoduju sredstva od naplaćivanja novčanih kazni.

- Deo tog novca trebalo bi uložiti u obezbeđivanje pružnih prelaza. I naravno, policija, tužilaštvo i sudovi trebalo bi da postupaju protiv onih koji kradu pružnu opremu, a krade se sve što može da ode u sekundarne sirovine. A čistom bahatošću uništava se sve i svašta - kaže on.