Jedna devojka iz Kruševca, se proteklog vikenda udala. I to jedva. Naime, zamolila je da ostane anonimna jer živi u malom gradu, a ionako već svi prijatelji i rodbina znaju za njenu priču, pa bar da joj se, kaže, ne smeje pola Srbije. Njenu priču prenosimo u celosti:

Bio je savršen prolećni dan. Udavala sam se za čoveka sa kojim sam provela polovinu svog života - od osmog razreda bili smo zajedno. Sve je bilo baš onako kako smo planirali - i svi su bili tu: prijatelji, porodica. Govorili su mi da sam prelepa mlada, da sijam, da smo divni.

Svadba je bila u jednoj luksuznoj sali u našem gradu, sve je bilo roze, u mojoj omiljenoj boji. Svi su bili apsolutno oduševljeni. Matičar je trebalo da dođe u 15 sati, a tek posle toga da zaplešemo prvi ples i proveselimo se sa našim zvanicama.

Došao je čin venčanja. Matičar je ispričao svoje, i baš kada je trebalo da odgovorim na pitanje da li pristajem da se udam za Martina, a ja zaustila da kažem "DA", čuo se kumov glas. Martinovog kuma.

- Imam ja nešto pre toga, gospođo matičarko, ako se ne ljutite? - pitao je on.

Svi su bili šokirani, ali od šoka niko nije odreagovao, a matičarka je mimikom dala znak da može da uradi to što je naumio.

Tada je Laza otišao do svoje devojke, za koju nismo ni znali da postoji, a još manje da će doći na našu svadbu, zaboga, on je venčani kum (?!) i zašto bi dovodio nepoznatu, anonimnu osobu sa kojom je u "nazovivezi" tri nedelje na takvu jednu svadbu?! Pritom, znamo se svi punih 14 godina i znao je da smo Martin i ja o ovom danu sanjali. Godinama. E, zato sam besna.

Uglavnom, prišao je nesrećnici i klekao. Izgovorio je tri reči koje mi i dalje odzvanjaju u glavi: "Udaj se za mene". Ljudi su od šoka počeli da se smeju i tapšu, jerbo - svadba je, pa što da ne?!

I dok su svi bili ushićeni i veseli, ja sam zgroženo posmatrala sve. Čak je i Martin oduševljeno otišao da izljubi novopečene verenike. I tek posle nekoliko minuta, matičarka nas je vratila u realnost rečima "Izvinite, imam zakazano sledeće venčanje za pola sata, možemo li da obavimo ovaj čin?" I tada sam rekla da. I svima je bilo lepo, svi su bili srećni, osim mene.

Od tog trenutka se pola svadbe ni ne ne sećam. Toliko je sve postalo nevažno, mojih pet minuta, moj trenutak najvažniji u životu je upropašćen... i to niko nije razumeo. Svima je bilo super što su mi drugi ukrali to. Razumite, nije problem što je neko nekog prosio. Problem je što je za to odabrao najgori trenutak i što nije pitao mladence da li se slažu da im neko ukrade trenutak.

Čekam slike sa svadbe, rekli su dobićemo ih za desetak dana, i plašim se na šta će ličiti. Da li ću toga želeti da se sećam do kraja života? I pitam se, da li želim da provedem život sa čovekom koji i dalje ne shvata kako sam doživela događaj sa našeg venčanja, jer je njemu to, izgleda ok! Razmišljam da se možda i razvedem.