Oni koji su pratili njegovu karijeru znaju da Femi Kuti nikad nije bio baš zadovoljan što je naslednik kralja muzike, Fele Kutija.

Oslobodio se nasleđa svog oca 1985. osnivanjem sopstvenog benda The Positive Force, čime je počeo da radi na nalaženju sopstvenog izraza. Tokom devedesetih postao je priznat umetnik, potpuno svoj, sa karakterističnim živopisnim i uravnoteženim stilom. Femi Kuti 1998. godine izdaje svoj prvi međunarodni album Shoki Shoki, za koji je karakterističan afrobit zvuk, pre nego što će preći na moderan urbani stil svojih američkih kolega, kao što su Mos Def i Komon, na albumu Fight to Win.

Njegov studijski album iz 2008. godine Day by Day pobrao je nepodeljene pozitivne kritike i važi za njegov najuspešniji album. Snimajući album Africa for Africa 2011, Femi je osetio da mu je potrebno da se vrati korenima – u studio, gde je, sa svojim ocem, uradio svoje prve snimke i svoj solo album Shoki Shoki. Decca Studio, koji će sedamdesetih godina postati Afrodisia Records, bio je eksperimentalna osnova za većinu nigerijskih remek dela tog vremena, uključujući i Felina dela.

- To je bilo veoma značajno istorijsko mesto za afrobit, i ono ima mistične vibracije koje je Fela osetio - seća se Sodi, njegov dugogodišnji saputnik i pariski producent, koji je došao u Lagos da bi bio deo tog projekta.

- Znali smo da je studio u lošem stanju, sa starim miksetama, zastarelom opremom, svi smo znali da oprema ne odgovara našim zahtevima, ali smo želeli da prihvatimo izazov – jer je sve drugačije u Lagosu. Grad je takav monstrum, on ima uticaj na način na koji muzičari sviraju. Trik je da uhvatite stres Lagosa, a da mu ne podlegnete.

Femi nam daje dalji uvid:

- Između nestanaka struje i neispravnog klima uređaja, znojili smo se kao svinje. Svirao sam sa Sodijem, praveći se da se žalim:

- Mogli smo sad da budemo na udobnom mestu, šta radimo ovde?’ To je bilo van svake pameti, ali mi smo hteli da tako bude.

Ako je album Africa for Africa bio povratak korenima, onda je sledeći album No Place for My Dream (2013) bio dalje izrastanje iz tih korena. Prevazilazeći granice žanra, Femijev glavni cilj u ovom delu je bio da redefiniše suštinu afrobita, ali u modernom vremenu. Kako neko može da redefiniše suštinu tako složene muzike – muzike koja, otkako ju je krajem šezdesetih stvorio Femijev otac Fela Kuti, predstavlja mešavinu fanka, džeza i afričkog folka?

Prema Femijevim rečima, afrobit je muzika „koja navodi ljude da plešu, pomažući im da progutaju gorku pilulu realnosti

S obzirom na krizu koja sada pogađa Afriku i ostatak sveta, tu pilulu je i danas teško progutati, a afrobit je neophodan i univerzalan kao i uvek. Fela je imao običaj da kaže da je afrobit „oruđe budućnosti – smišljeno za pružanje otpora, ne za borbu“. On bi sigurno bio ponosan na svog sina, koji je ovu filozofiju primenio u pesmama kao što su Action Time i Carry On Pushing On.

- Mislim da su danas ljudi širom sveta toliko bez nade da je muzika jedini način da nađu snage da nastave dalje i prevaziđu prepreke. I to je tema ovog albuma - kaže Femi.