Ove molitve samo danas imaju posebnu jačinu: Srpska pravoslavna crkva obeležava Svete mučenike Anikitu i Fotija

Ovaj praznik, koji pada u vreme strogog Gospojinskog posta, prilika je za duhovno preispitivanje i podsećanje na temeljne hrišćanske vrline.

Njihovo stradanje vezuje se za Nikomediju (u današnjoj Turskoj) i mračno doba vladavine rimskog cara Dioklecijana, vladara poznatog po nemilosrdnom iskorenjivanju hrišćanstva.

Sveti Anikita bio je jedan od uglednih gradskih dostojanstvenika i zapovednika. Njegov podvig ogleda se u tome što nije želeo da ćuti pred nepravdom – hrabro je istupio i javno osudio cara zbog postavljanja strašnih sprava za mučenje hrišćana na gradskom trgu.

Sveti Fotije bio je Anikitin sinovac. Inspirisan stričevom nepokolebljivošću u trenucima kada mu je prećeno smrću, Fotije je izašao pred cara, zagrlio strica i izjavio da su paganski idoli ništavni, pridruživši mu se tako u stradanju.

Prema crkvenom predanju, car Dioklecijan je naredio da se obojica bace na teške muke. Preživeli su napade lavova, tamnovanje, ključalo olovo i užarene peći, ostajući neozleđeni zahvaljujući božanskoj zaštiti. Ovo čudo navelo je mnoge prisutne pagane da i sami pređu u hrišćanstvo. Na kraju su, nakon višegodišnjeg mučenja, dobrovoljno ušavši u užarenu peć, predali svoje duše Gospodu oko 305. godine. Njihova tela su potom izvađena iz vatre potpuno netaknuta.

"Priča o Anikiti i Fotiju u crkvenom kalendaru nije samo istorijski podsetnik na progone, već vanvremenski simbol hrabrosti da se istupi protiv tiranije i zaštiti sopstvena vera, pa i po cenu života."

Kako se ovaj praznik obeležava u susret jednom od najvećih praznika, Velikoj Gospojini (28. avgusta), vernicima se savetuje umnožavanje molitve, praštanja i milosrđa. U narodu je običaj da se na ovaj dan vernici posebno mole za isceljenje od bolesti, prevazilaženje životnih prepreka i zaštitu porodice, uzimajući ove hrabre mučenike kao nebeske pokrovitelje i čuvare od svakog zla.

Autor: Marija Radić