Misterija Titovog groba bez petokrake. Da li je u pitanju arhitektonska greška, engleski stil ili tajna ispovest maršala pred smrt u ljubljanskoj bolnici?
Decenijama nakon sahrane Josipa Broza Tita i dalje se raspredaju brojne teorije o njegovom životu i smrti. Jedna od tih nerazjašnjenih misterija je i zašto mu na grobnici nema petokrake, simbola pod kojim je ratovao i vladao godinama.
Najverovatnije objašnjenje leži u činjenici da je projektant mauzoleja, inženjer Dragomir Gavrilović, bio impresioniran jednostavnim nadgrobnim pločama u Engleskoj.
Tamo je video kako čak i velikom Vilijamu Šekspiru pišu samo godine rođenja i smrti uz ime i prezime. Pa je tako i Josipu Brozu Titu postavio natpis u takvom stilu.
Drugu teoriju ispričao je Titov unuk Josip Joška Broz pre nekoliko godina za portal znet.hr:
- Zato što je greškom prilikom sahrane, kada je pravljena prva varijanta, nije stavljena ploča, nego je bilo iz dva dela kao kutija presečena na pola. A posle nije mogla doći petokraka jer bi došla na sredinu i tačno bi bila ukrivo napravljena. Posle toga se na onoj gromadi koja je stavljena potpuno zaboravilo na to.
Treća, znatno zabavnija i manje verovatna teza, tvrdi da je Tito bio potajni vernik. U svojoj knjizi „Čudesni život Josipa Broza Tita“, slovenački književnik Žarko Petan tvrdi da je Tito pre smrti zatražio sveštenika u ljubljanskoj bolnici 1980. godine!
- Dok je Josip Broz ležao u ljubljanskom Kliničkom centru“ u februaru 1980. poželeo je da porazgovara sa duhovnikom! Zadatak je Crkva poverila svešteniku Frančeku Križniku, tada poznatom i javnom protivniku ateizma. Križnik se uputio na poziv u Klinički centar, ali bezbednosna služba Titovih čuvara nije dopustila prilaz diktatoru. Kad je Broz ponovio želju, poslali su po sveštenika, koji je otišao u bolnicu i obavio dug razgovor sa Josipom Brozom. Uskoro, u martu, duhovnik Križnik otišao je na studijsko putovanje u SR Nemačku, gde je 28. marta poginuo u nejasnim okolnostima, pod kamionom kod Diseldorfa. Očigledno da je neugodnu priču o tom sastanku struktura vojne policije KOS-a želela trajno da zataška - zaključio je Petan, kako ga prenosi Večernji list.
Međutim, slučaj spominje u jesen 1980. u Beogradu jezuit p. Anton Župančić, koji je tada delovao u jugoslovenskom glavnom gradu. A samog Petana upozorilo je na sve nešto drugo.
- Mesec-dva nakon izlaska moje prve knjige o Titu "Veseli diktator", leti 1994. godine, našao sam u svom poštanskom sandučetu anonimnu poruku pod naslovom "Dopuna knjizi Veseli diktator". Odnosila se na događaj sa sveštenikom u Kliničkom centru... Nisam do danas našao nijedan proveren dokaz, ali sam se domogao informacije da je Franček Križnik otputovao u inostranstvo jer su ga u Sloveniji progonili, a kod Diseldorfa se autom na ravnom putu zabio direktno u kamion.
Pa iako Petan iskreno priznaje da čvrstih dokaza nema, niz detalja iz biografije Broza u saglasju je sa njegovim otkrićem i podosta doprinose mišljenju da je Tito bio neka vrsta mistika, pa i sklon hrišćanskom verovanju.
Da je Tito bio pritajeni vernik i hrišćanski mistik, prisećaju se i naknadno neki svedoci. Jedan od njih bio je i Đilas. Vraćajući se sa sahrane Kidriču, Plavim vozom u Beograd, Đilas je sa podsmehom dotakao temu zagrobnog života. Tito ga oštro prekine: „Ne govorite o tome! Ko zna šta je to!“ A kad su spalili Kardeljevo telo, Tito je komentarisao da su ga trebali sahraniti na stari hrišćanski način.
Najdirektniji je bio Tito u Zagrebu 1945, kad je pozvao katoličke biskupe na razgovor, ne bi li od njih izmamio distanciranje od Stepinca. Na svojstveno lukav način dao im je do znanja da je i on „katolik i Hrvat“. A to je ponovio navodno dva dana posle na tajnom sastanku sa samim Stepincem.
Iz svoje rane mladosti Tito je rado pričao kako ga je kao ministranta pljusnuo župnik jer mu nije spretno i brzo u sakristiji pomogao da obuče misnu odeždu.
- Tako sam postao ateista - objašnjavao je. Najveća zagonetka u tom pogledu jeste to što na njegovom grobu u Kući cveća nema petokrake, prvog simbola komunističke ideologije koji su jugokomunisti stavili u sredinu državne zastave i pod kojim su ginuli mnogi partizani.
Autor: Iva Besarabić
