Bilo je to vreme kada je prostor ispred zgrade bio naš mali svet. Beton, trava, klupe i par drveća bili su dovoljni da mašta radi punom snagom. Nismo imali unapred isplanirane aktivnosti niti aplikacije koje bi nam govorile šta da radimo — svaka igra nastajala je spontano, dogovorom i smehom.
Čim bi završili domaće zadatke, izletali smo napolje sa loptom pod miškom ili lastišem u džepu. Okupljali smo se bez poruka i poziva, znali smo tačno u koje vreme svi izlaze. Igralo se satima, bez gledanja na sat, sve dok se nebo ne bi obojilo u narandžasto, a sa prozora počela da se čuju poznata dozivanja roditelja.
Žmurke su se igrale dok god je bilo svetla, između dve vatre budile su takmičarski duh, a lastiš je bio rezervisan za upornost i strpljenje. Školice su crtane kredom po betonu, a care, care, gospodare učile su nas da prihvatimo ulogu koja nam zapadne. Svaka igra imala je svoja nepisana pravila, a svako kršenje rešavalo se raspravom, ne ekranom.
Te igre nisu bile samo zabava. Učile su nas kako da budemo deo grupe, kako da se snađemo, da pobedimo bez oholosti i da izgubimo bez ljutnje. Učili smo šta znači čekati red, podeliti, pomoći slabijem i stati u odbranu drugara.
Danas su dvorišta tiša, a deca češće biraju virtuelni svet umesto igre na otvorenom. Tehnologija im nudi bezbroj mogućnosti, ali im često oduzima ono najvažnije — slobodu kretanja, spontanost i neposredan kontakt sa drugima.
Zato se ovih igara sećamo sa posebnom toplinom. One su simbol jednog vremena kada je detinjstvo mirisalo na prašinu, leto i slobodu. Vremena kada smo se vraćali kući umorni, ali srećni, sa pričama koje su se prepričavale danima.
Autor: D.Bošković
