U našoj kolektivnoj svesti klovn bi trebalo da simbolizuje smeh, dečju bezbrižnost i zabavu. Međutim, ime Džon Vejn Gejsi zauvek je izopačilo tu sliku. Ispod slojeva bele šminke, crvenog osmeha i šarenog kostima krio se jedan od najsurovijih serijskih ubica 20. veka.
Gejsi je sedamdesetih godina prošlog veka živeo u mirnom predgrađu Čikaga. Komšije su ga poznavale kao ljubaznog, društveno aktivnog čoveka: bio je uspešan građevinski preduzetnik, učestvovao u lokalnoj politici i redovno nastupao kao klovn na dečjim zabavama pod imenom "Pogo".
Foto: Pixabay.com
Ništa na prvi pogled nije odavalo da se iza vrata njegove kuće odvija nešto monstruozno.
Ali ispod te kuće nalazila se tišina koja je krila užas.
Mladići i tinejdžeri nestajali su jedan po jedan. Gejsi ih je mamio ponudama za posao ili jednostavno svojom autoritativnom, "dobronamernom" pojavom. Ono što bi usledilo policija je kasnije opisala kao sistematski ritual kontrole i nasilja — hladan, proračunat i ponavljan.
Njegove žrtve nisu bile samo ubijene; bile su ponižene, zbrisane iz svakodnevnog sveta, zakopane u prostoru koji je trebalo da bude dom.
Kada su istražitelji konačno ušli u njegovu kuću, dočekao ih je težak, ustajao miris koji se nije mogao objasniti pukom nečistoćom. U uskom prostoru ispod poda pronađeni su ostaci desetina mladića. Gejsi je kasnije priznao da je tu zakopao većinu svojih žrtava, dok je neke bacio u obližnju reku, kao da pokušava da izbriše tragove postojanja.
Još jezivija od samih zločina bila je njegova potpuna odsutnost kajanja.
Tokom suđenja ponašao se smireno, gotovo nadmeno, često menjajući priče i pokušavajući da minimizuje sopstvenu odgovornost. Tvrdio je da je u njemu postojalo više ličnosti, ali psihijatri su zaključili da je bio potpuno svestan svojih dela.
Džon Vejn Gejsi osuđen je na smrt i pogubljen 1994. godine. Iza sebe je ostavio 33 dokazane žrtve — i trajnu senku straha.
Njegova priča i danas se proučava, ne zbog fascinacije zlom, već kao upozorenje: ponekad se najstrašnije monstruoznosti kriju iza osmeha, uredne kuće i kostima koji bi trebalo da donosi radost.
Foto: Pixabay.com
Jer pravi horor, kako pokazuje slučaj klovna ubice, nije u maski — već u onome ko je nosi.
Autor: Iva Besarabić
