Ono što piloti nisu znali jeste da je gorivo curilo sve vreme na putu od Toronta do Lisabona. Kada je otkazao prvi motor, doneta je odluka da avion prinudno sleti na Azorska ostrva.

Nedugo zatim otkazao je i drugi motor, pa je posada, koja je iza sebe imala više od 20.000 sati letačkog skustva, nastavila da jedri u vazduhu još oko 120 kilometara. Avion je uspešno prizemljen, a incident je ušao u istoriju kao najduži avionski let bez pomoći motora, piše britanski Telegraf.

Priča o letu kompanije Er Transat podsetnik je da, čak i ako svi motori otkažu, i dalje postoje velike šanse da putnici bezbedno slete na zemlju.

Pilot Patrik Smit u svojoj knjizi "Cockpit Confidential" objašnjava da, bez pogona motora, visina leta aviona na svakih 16 kilometara razdaljine opadne za oko 1,6 kilometara.

To znači da putnički avion, koji u proseku leti na 10 kilometara nadmorske visine, može da jedri još oko 100 kilometara pre nego što dodirne tlo. Ipak, brzina i ugao poniranja nisu uvek isti.

Godine 1982. na letu kompanije Britiš ervejz od Oklanda na Novom Zelandu ka Mont Galungungu u Zapadnoj Javi u Indoneziji, dogodilo se da otkažu sva četiri motora. Sa odnosom jedrenja od 15:1, posada je shvatila da na raspolaganju ima još samo 23 minuta, pre nego što udari o zemlju, a da se pred njom nalazi put od 146 kilometara.

Kako se avion približavao Džakarti, gde je trebalo prinudno da sleti, tako je iznenada proradio prvo jedan motor, pa drugi, a onda i preostala dva. U incidentu nije stradala nijedna osoba. Smit navodi da se jedrenje odvija mnogo češće nego što putnici slute.

- Proces otprilike podseća na spuštanje automobila nizbrdo bez pritiskanja papučice za gas - objasnio je.