Bila je više od kneginje – bila je stub države, porodice i kulture.
Kneginja Persida Karađorđević ostala je upamćena kao žena snažne volje, mudra savetnica, majka desetoro dece, i tiha vladarka iz senke. Dok se njen muž borio za tron, ona se borila za narod, kulturu i svoje najbliže. Bila je ćerka, supruga, majka – ali i politička figura bez koje bi istorija Srbije izgledala drugačije.
Ko je bila Persida Karađorđević?
Rođena 1813. godine u Brankovini, Persida je poticala iz znamenite loze Nenadovića. Ćerka vojvode Jevrema Nenadovića i unuka Jakova Nenadovića, bila je obrazovana, mudra i od detinjstva oblikovana da razume politiku i odgovornost.
U 17. godini udala se za Aleksandra Karađorđevića, sina Karađorđa, vođe Prvog srpskog ustanka. Venčali su se u Besarabiji 1830. godine, a Persida je tokom braka rodila desetoro dece: Poleksiju, Kleopatru, Aleksija, Svetozara, Petra, Jelenu, Andreja, Jelisavetu, Đorđa i Arsena.
Vladarka iz senke
Godine 1842. Aleksandar Karađorđević dolazi na presto, a Persida postaje kneginja. Međutim, nije bila klasična figura iz senke – bila je njegova desna ruka, savetnica i oslonac. Dok je on uvodio reforme, ona je učestvovala u političkom životu, rešavala krizne situacije, i ostavljala snažan lični trag.
U mnogim krugovima govorilo se da je ona imala čvrstinu koju knezu često nije bilo lako da pokaže – dok je on bio sistematičan, ona je vladala emocijama i krizama.
Majka koja je preživela gubitke
Od desetoro dece, petoro je nadživela. Ostalih pet je preminulo, što je za Persidu bila najveća životna bol. Posebno je bila vezana za ćerku Kleopatru, koja je umrla u 20. godini.
U njen spomen, 1856. godine, kneginja je podigla česmu u selu Nemenikuće, na Kosmaju. Na mermernoj ploči stoje njene potresne reči:
"Ovaj izvor što žubori ovde, to je spomen cveta koji vene, to su suze mesto ladne vode, u žalosti što su prolivene."
Svako ko pročita ove reči ne može da ostane ravnodušan.
Foto: Wikipedia.org
Zaostavština koja traje
Persida je bila veliki ktitor i pokrovitelj kulture. Njoj se pripisuje osnivanje prvog srpskog pozorišta u Beogradu 1847. godine. Brinula je i o duhovnom životu naroda: crkva Svetog Ilije u Sokobanji podignuta je na njen podsticaj, kao i brojni drugi hramovi kojima je donirala dragocene crkvene predmete.
Jedan od najvažnijih i najneobičnijih trenutaka u njenom životu desio se kada joj je turski sultan dodelio Orden padišahovog portreta – što je bio jedinstven slučaj u istoriji Osmanskog carstva.
Pad s vlasti i poslednje godine
Godine 1858, njen suprug Aleksandar je bio primoran da abdicira, nakon odluke Svetoandrejske skupštine. Porodica se povlači u Temišvar, gde kneginja provodi mirnije godine, ali ostaje dostojanstvena i dostojna titule koju je nosila.
Umrla je 29. marta 1873. godine u Beču.
Njen sin, kralj Petar I Karađorđević, naredio je 1912. godine da se njeni posmrtni ostaci, zajedno sa suprugovim, prenesu i sahrane u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.
Njeno ime i danas nosi težinu
Persida Karađorđević nije bila samo supruga i majka — bila je graditelj, borac, duhovna figura, zaštitnica umetnosti i simbol ženske snage u vremenu kada se ona retko priznavala. Njena priča podseća koliko nevidljena snaga žene može biti ključna za tok istorije.
Autor: Dalibor Stankov
