Dobrica Erić rođen je na današnji dan pre tačno 89 godina. Ponosno je naglašavao da je rođen u malom selu pored Gornjeg Milanovca, do oca Miloša i majke Radmile koji su bili poljoprivrednici.
U biografiji će ostati zapisana činjenica da je Dobrica imao završena samo 4 razreda osnovne škole i nekoliko zanata. Ali daleko najbolje je baratao zanatom stvaranja magije od reči.
Svaka njegova pesma bila je i ostala - čist melem za dušu. Gde god bi se pojavio Dobrica je umeo sve ljude da uveri da je jedini pravi predstavnik svog imena, jer je dobrota prosto isijavala iz njega. Pored dobrote u Eriću se video ponos - on je bio primer ponosnog Srbina, a iz njegove glave je izašla i najpotresnija i najprkosnija pesma svih vremena - Prkosna pesma koja je postala jedna od najpopularnijih tokom bombardovanja Srbije 1999. godine.
Kada ju je tokom mitinga Ivana Žigon izrecitovala ove potresne stihove, odrasli muškarci su plakali.
Prenosimo vam reči prkosne pesme:
Jarab BožjiSrbinsa prosedom bradomizjavljujem dragovoljnokroz lance i žicupred svedocimaSilom, Mukom i Nepravdomda sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam nekoa ne niko i netkoKriv sam što u doba opšteg srbobrstaidem u pravoslavnu crkvudoduše poretkoi što se krstim ovakos tri prsta!
Kriv sam što jesama treba da nisamKriv sam odavnošto stojim uspravnoi gledam u nebo, umesto u travuKriv sam što se drznuh protiv krivdekriv samšto opet slavim svoju krsnu slavu!
Kriv sam što pišem i čitam ćirilicomKriv sam što pevam, smejem se i psujema ponekad i lajemKriv sam i priznajemda ne znam što znam i da znam što ne znam.
Kriv sam, i da završims najvećom krivicom(pre nego što se zacenem od smeha),kriv sam tvrdoglavacšto sam Pravoslavaci Svetosavac i što ne verujemu sveti zločin i oproštaj greha!
Kriv sam i grešandaklešto postojimi kad već postojim i još drsko stojimšto bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznamda sačuvam glavuizgubiću časni krst i krsnu slavuAko ne priznamcrno mi se pišeceo svet će na moju Zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudilopova i goljačopori robota i drugih monstrumakidisaće na moje voćnjake i poljai na moju belu kuću pored drumaoko koje kao najlepše odivecvetaju trešnje, jabuke i šljive.
Pa evopriznajem i toza spas rodaJa više ne postojimskinite me s listeJa sam od sad samovazduh, svetlost i vodatri elementa koja vam koristeA ovo što pred vama govori i hodato je ono što vi od mene stvoriste!
Moja ružna slikaozverena likakoju umnožavate u večeri i jutrato je slika vaše svesti i podsvestito nisam ja, spoljato ste vi – iznutra!
Moj dušmanine sa hiljadu rukus hiljadu slugu i sluškinja lažiubrao si mi sunce ko jabukui radost čistu ko bulka u ražiMoji će potomci piti jed i čemera tvoji već piju gorku medovinuza krvav novac kojim puniš ćemerrasprodajući moju đedovinuUsud će ti ludačku košulju obućii tada će se malo razdanitiili će planeta od sramote pućii sve nas u isti ambis sahraniti!
zastava.jpgFoto: ProfimediaMnogo ste važneZemljo moja milaTi i Tvoje sestreIstina i Pravdačim se na vas digla ovolika silačim su na vas zinulekrivda i nepravda.
Rulje bivših ljudiubica i goljačopori robota i drugih monstrumapalacaju na tvoje voćnjake i poljai na moju belu kuću pored drumaoko koje kao najlepše odivecvetaju lipe, jabuke i šljive.
Šta će ovde džihadlijekrstaši, farmerikoji Ti čereče sinove i kćeriMora da su čule belosvetske bandeda imaju zlatna srcapa ih vadeda ih presade u sopstvene grudine bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tužiocisuci i dželatiispisali ste mi svoje zapovestipo zenicamanajfinijem staklušto teže živim, lakše ću umretiZašli ste mnogo u noć poodmakluali uzalud ćete linčovatinajgostoljubiviji narod na planeti(zbog čega ćete goreti u paklu)jer Ljudsko Srcečudo nad čudimaneće da se primi u vašim grudima!
Mi se ne plašimo smrticrne vugeveć ropskog života i bolesti dugeSmrt je česta pojava međ nama Srbimakao što su proleće, leto, jesen, zimaI nije strašnijapogotovu danjuod suše, poplave, zemljotresa, mrazakad je čovek sretne na svome imanjuokađene duše i svetla obraza.
Zlonamernicisiti i manitisve mi zabraniste u rođenoj kućial ne može mi niko zabranitida pevam i da se smejem umirućia to se vama više ne događani kad svadbujeteni kad vam se rađa!
Poštedite me koca i konopcai razapnite me na vrhu planinako vaši praoci što su mog PraocaIsusa Hrista Nazarećanina.
Ja ću da gledama vi zažmuriteinače će vam se oči rasprsnutiod sjaja mog licaSamo, požuritešto pre me razapnetepre ću vaskrsnuti!
Autor: D.B.
