Đurđevdan (6. maj po novom, 23. april po starom kalendaru) je jedan od najznačajnijih i najlepših praznika u srpskoj, romskoj i širem balkanskom narodnom predanju. Praznik Svetog Đorđa obeležava dolazak proleća, buđenje prirode, zaštitu stoke i ljudi, i nosi bogat splet običaja, verovanja i rituala – i hrišćanskih i predhrišćanskih.
Običaji i verovanja našeg naroda vezani za Đurđevdan postojali su i pre nego što je prihvatio hrišćanstvo. Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Stoga se većina običaja koji postoje u narodnom verovanju odnose na zaštitu, zdravlje i plodnost.
Najčešći običaj je pletenje venaca od lekovitog bilja i pranje vodom u koju su uronjene lekovite biljke.
Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija. Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa prethrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.
Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Šta se radi uoči Đurđevdana?
Veče uoči Đurđevdana domaćini su imali običaj da odaberu dva mlada luka u bašti, od kojih jedan predstavlja sreću, a drugi nesreću. Potom im se perke poravnaju makazama, a na praznik se izjutra proveri koji je više izrastao. U zavisnosti od toga koji je viši luk – pratiće nas sreća ili nesreća tokom godine.
Đurđevdanski venčić i kupanje u reci
Đurđevdan se smatra granicom između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci. Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije.
Foto: Tanjug/Zoran Žestić
Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Venčići od cveća
Opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić). Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - da budu zdrava kao dren, devojke - da se momci grabe oko njih, stariji - da budu zdravi, domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana..
Đurđevdan u Vranju
U vreme oslobođenja Vranja od Turaka, pred kraj 19. veka, u vranjskom kraju postojali su mnogi običaji vezani za praznik Đurđevdan, a srpski etnolog i istoričar koji je posebno bio zainteresovan za običaje, kulturu i tradiciju naroda koji su živeli u Staroj Srbiji, Tatomir Vukanović rođen u Vranju, objasnio ih je na određen način.
On u svojoj knjizi "Vranje – etnička istorija i kulturna baština vranjskog gravitacionog podrčja u doba oslobođenja od Turaka 1878." piše da se u starom Vranju običavalo od starine da se u ranu zoru Đurđevdana obavljalo ritualno kupanje. U vodu za kupanje, stavljalo se crveno uskršnje jaje, zdravac, kopriva, dren i druge trave koje imaju funkciju u magiji. Tom vodom se je obavljalo ritualno kupanje.
Kuće i druge zgrade su se kitile zelenom vrbom. Dućani i trgovačke radnje, kitili su se iznad ulaznih vrata. Ovaj običaj se održao u Vranjskom kraju do današnjeg dana.
Običaj izgovaranja "mantafe" se izgubio, ali su ostala svedočanstva o njima u delima Borisava Stankovića, najvećeg tragičara ljudskih duša, pisca koji je pisao o svom rodnom gradu, njegovim ljudima, običajima i tradiciji.
U čanak bi se sipala voda, a u nju stavilo crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, pa bi se sve to stavilo pod bokor ružinog grma. Devojke iz grupe bi oprale noge svežom vodom i obrisale ih. Donosila bi se zdela ispod ružinog grma, pa se jedna devojka pokrije velom preko glave i daje joj se ogledalo, te ona iz čanka vadi kite cveća. Mantafa se izgovara na turskom jeziku, u stihovima kratkih sadržina. Ona devojka koja izvadi kitu cveća iz čanka ili ćepčeta, dok se u prevodu kazuje mantafa. Svaka devojka ovo ponavlja sve dok se ne završi mantafa. Kada se mantafa završi ona devojka koja je poslednja izvukla kitu cveća, vadi je iz čanka, a zatim tom vodom počinje da prske devojke. Veruje se da će ona devojka koja bude isprskana tom vodom biti završena i da će je udati, zbog toga ostale devojke beže od nje, kako ne bi bile pokvašene.
Molitva Svetom Đorđu
Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapićući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam, Georgije Sveti.
Autor: Marija Radić
