Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…
Na današnji dan 1914. godine, u Kućancima je rođen Gojko Stojčević, nakon monašenja Pavle, 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve.
Od stupanja na čelo SPC, njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle. Na čelu SPC bio je od 1990. do smrti.
Brojne priče prepričavaju se o životu patrijarha, a iz svih događaja koje su opisali svedoci isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog, kakvo bi trebalo da bude i u dušama svih koji sebe smatraju ne vernicima – već ljudima.
Toliko je, pričalo se u sveštenim krugovima, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa. Nikada nije imao kola ni telefon…
Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po jevanđelju i u skladu s onim što je govorio. Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine. Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočare, roletne... Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
Beograđani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…
Idući u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruće, a autobus prepun ženskog razgolićenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”
Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu “mercedesa”, sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:
- Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
- A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
- Moj, Vaša svetosti - kao da se pohvali protojerej.
- Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: - Neka vam je Bog na pomoći!
Umeo je patrijarh da bude i strog.
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto ćuti, a monah je odgovorio da se moli u sebi. Patrijarh mu je na to rekao da onda treba i da – jede u sebi.
Priča se i da je, dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao dečaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme smrtonosnu, tuberkulozu. Međutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.
Skromni, a svojim neprolaznim delom veliki pastir Srpske pravoslavne crkve rođen je u Slavoniji, u porodici zemljoradnika. Tek skoro je otkriveno da je patrijarh prezime Stojčević nosio po majci.
U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a nižu gimnaziju u Tuzli. Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu koju je pohađao vanredno da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, u kojem je prethodno završio i dve godine Medicinskog fakulteta.
Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka, a kao izbeglica nalazio se u manastiru Sveta Trojica u Ovčaru i Banji Koviljači od 1944. kao veroučitelj za decu u izbeglištvu.
Godina 1957. zabeležena je kao početak Pavlovog arhijerejstva – za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja, a 22. septembra ga je, u Sabornoj crkvi u Prizrenu, hirotonisao tadašnji srpski patrijarh Vikentije.
Službovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj u znatnoj meri je posvetio obnovi crkava i manastira i posebno obnovi monaškog života.
Početkom decembra 1990. episkop Pavle je imenovan za 44. srpskog patrijarha, nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana. Bogoslovski fakultet SPC dodelio mu je 1998. zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Patrijarh srpski Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine. Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica.
Autor: Dubravka Bošković
