Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave sledeće svece i događaje hrišćanske vere - Nerukotvoreni Obraz Gospoda Isusa Hrista, Svetog Jevstatija- Drugog Arhiepiskopa srpskog, Prepodobnog Svetog Romana, Prepodobnog Rafaila Banatskog, Svetog mučenika Diomida, Prepodobnog Joakima Osogovskog i Svetog mučenika Stamata.
Sveti Jevstatije, Drugi Arhiepiskop srpski
Svetitelj Jevstatije II nasledio je na arhiepiskopskom prestolu Sv. Jakova. Upravljao je Srpskom Crkvom od 1292. do 1309. godine. Jevstatije je bio strogi podvižnik i revnostan pastir u upravljanju crkvom. Za vreme arhiepiskopa Jevstatija II, kao i njegovih dvojice prethodnika, došlo je do naglog uspona i širenja srpske srednjovekovne države 1282. Osvojeno je Skoplje (gde će se prenetn prestonica Srbije), oba Pologa, Ovče Polje, Zletovo, Pijenac, Kičevo, Debar.
Na severu je osvojeno Braničevo, Vidin (1290). Godine 1299. u Solunu je proslavljena i svadba kralja Milutina i Simonide, kćerke vizantijskog cara Andronika II. Osvojene zemlje na severu od Ohrida, Štipa i Prilepa, date su srpskom kralju kao miraz. Srbija je bila jedna od najjačih i najbogatijih (srebrom, zlatom, hranom) zemalja Balkana i Evrope.
Za njegovo vreme Srpska Crkva se uvećala za tri episkopije: Zvečansku, Limsku i Skopsku. Obnovio je manastir Žiču koji je bio razoren u napadu Kumana. Poživevši bogougodno, mirno se upokojio u Gospodu 16. avgusta 1309. godine. Odmah po predstavljenju počeo je biti poštovan kao svetitelj. Crkva ga slavi 16. avgusta.
Veliki čudotvorac; svete mošti mu počivaju u manastiru svetog Romana, u lepoj šumovitoj uvali na putu između Ražnja i Đunisa, na domaku Južne Morave. Živeo i delao na dvesta godina pre Nemanjića. Veliki svetitelj i prosvetitelj toga Srpskoga kraja. Narod se kune u tom kraju: "Svetoga mi Romana". I dan danji tamo se isceljuju teški bolesnici, naročito umobolnici i besomučnici. Manastir Sv. Romana kod Đunisa podigao je sveti knez Lazar.
Prepodobni Rafailo banatski
Rodom Srbin. Podvizavao se u manastiru Hilandaru. Ovaj manastir u to vreme imao je više svojih metoha po srpskim zemljama, među njima i jedan na području današnjeg Zrenjanina. U taj metoh je, po nekom manastirskom poslušanju, bratstvo Hilandara poslalo jeromonaha Rafaila. Tu Sveti Rafailo nastavi da živi strogi podvižnički život, i to ne samo u vršenju naloženog mu manastirskog poslušanja, nego i u svim bogougodnim podvizima monaškog života, osobito u podvigu molitve i posta.
Živeo je u maloj kolibi napravljenoj od obične trske, u kojoj se mirno prestavio Gospodu. Njegove mošti projaviše se čudotvornim, zbog čega mnogi narod dolazi na njegov grob. Sveti Rafailo Banatski je živeo u XVI i XVII veku.
Nerukotvorena ikona Gospoda Isusa Hrista
U ono vreme kada Gospod naš propovedaše Jevanđelje i isceljivaše svaku bolest i svaki nedug na ljudima, beše u gradu Edesi, na obali Eufrata reke, knez neki Avgar, sav prokažen gubom.On ču za Hrista, Iscelitelja od svake muke i bolesti, pa posla nekog živopisca Ananiju u Palestinu s pismom Hristu, u kome Avgar moljaše Gospoda da dođe u Edesu i da ga isceli od gube. U slučaju da Gospod ne mogadne doći, naredi knez Ananiji da živopiše lik Njegov i donese, verujući da će mu taj lik povratiti zdravlje.
Gospod odgovori, da ne može doći, jer se približavaše vreme Njegovog stradanja - uze ubrus, ubrisa Svoje lice, i na ubrusu upisa se savršeno prečisti lik Njegov. Taj ubrus predade Gospod Ananiji s porukom, da će se knez od njega isceliti, ali ne sasvim, zbog čega će On njemu docnije poslati poslanika, koji će zbrisati i ostatak bolesti njegove.
Primivši ubrus knez Avgar ga celiva, i guba spade sa svega njegova tela, no ostade malo od nje na licu njegovom. Docnije apostol Tadej propovedajući Jevanđelje dođe Avgaru, isceli ga potajno i krsti ga. Tada knez polupa idole, koji stajahu pred kapijom grada, i nad kapijom stavi onaj ubrus s likom Hristovim, nalepljen na drvo, uokviren u zlatan ram i okićen biserom. Još napisa knez ispod ikone na kapiji: "Hriste Bože, niko se ne će postideti, ko se u Tebe nada".
Docnije, jedan od praunuka Avgarovih obnovi idolopoklonstvo. I episkop toga grada dođe noću i zazida onu ikonu nad kapijom. Vekovi su od tada prošli. U vreme cara Justinijana napade Persijski car Hozroj na Edesu, i grad beše u velikoj teskobi.
Desi se tada da episkop Edeski Evlavije imade viđenje Presvete Bogorodice, koja mu objavi tajnu o zazidanoj i zaboravljenoj ikoni. Ikona bi pronađena, i silom njenom vojska Persijska pobeđena.
Lekar iz Tarsa, od znamenita roda. Lečeći narod učio ga veri Hristovoj. Car Dioklecijan naredi te mu glavu odsekoše u Nikeji 298 god. Oni koji mu odsekoše glavu i doneše caru oslepiše, a kada glavu vratiše k telu i pomoliše se, ozdraviše.
Podvizavao se u drugoj polovini XI veka u planini Osogovskoj na mestu zvanom Sarandopor, u jednoj pećini. Na tome mestu docnije podigne crkvu jedan drugi podvižnik, Teodor sa Ovčeg Polja, kome sena snu javio sv. Joakim. Mnoga čudesa kroz vekove događala su se od moštiju prep. Joakima, a i danas događaju.
Seljak, rodom od Volosa u Tesaliji. Kada neki nečovečni aga skupljaše od naroda carske danke, i veoma zlostavljaše narod, pođe Stamat s nekoliko drugova u Carigrad, da se tamo žale veziru. No svojim oštrim optužbama age Stamat se zameri velikašima sultanovim, i ovi ga uhapse.
Najpre ga htedoše laskanjem poturčiti obećavajući mu bogatstvo, slavu i čest. Na to mučenik uzviknu: "moje bogatstvo, slava i čest, to je Hristos moj!" Tada ga Turci mučiše i najzad pred Svetom Sofijom posekoše 1680 god. Tako se ovaj vojnik Hristov uvenča vencem mučeničkim.
Autor: Snežana Milovanov
