Serija Prsten sudbine ulazi u svoju najuzbudljiviju fazu. Tokom poslednjih epizoda videli smo kako sestre doživljavaju saobraćajnu nesreću posle koje završavaju u komi.
Šta prouzrokuje komu, kako ona izgleda, šta se događa sa ljudima koji je dožive i šta medicina može da uradi kada ovakvo stanje nastupi, ispričao je profesor dr Ranko Raičević, predsednika Društva neurologa Srbije.
Odlučujuće je praćenje simptoma pre nastanka kome.
- Kada izostanu osnovni parametri koji izazivaju komu, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, one su deo bolesnog života, posebno kokaina, heroina i kreka, jer izazivaju oštećenje krvnih sudova i mozak se pretvara u masu koja je sklona da krvari i to samo jednom konzumacijom. Svaki loš izbor ima posledicu, a neke su nepopravljive. Posebno kada je reč o komi - započinje razgovor Raičević.
Teške traume glave, destrukcija, saobraćajne nesreće, već na osnovu destrukcije mozgovine, kaže Raičević, doktori znaju da li mogu da spasu pacijente i da li će moći da prežive.
- Kome delimo na kvantitavni poremećaj i kvalitativni poremećaj - naveo je i šta predstavlja prve, a šta duge:
- Blaga koma, stanje spavanja iz kojeg teško da pacijenta možemo da probudimo, do kome iz koje uopšte ne može da se probudi, dok pod kvalitativnim poremećajima smatramo deluzije, halucinacije, iluzija i to su takođe bitna stanja koja moramo da prepoznamo jer iz ovih može doći do težih stanja. Oni izgledaju potpuno zdravo i izgledaju kao da spavaju i kao da razumeju šta pričate, ali, zapravo, uopšte nisu svesni okoline - saopštio je, pa nastavio:
- Mozak sa svojim nepojmljivim mogućnostima koje su još uvek nedovoljno ispitane, i nadam se da nikad neće biti ispitane do kraja, jer bi onda to bila klasična krađa misli kod duševno obolelih pacijenata. Mozak sigurno nikad neće dozvoliti krađu misli! Za sada nemamo nikakav dijagnostički aparat koji može da detektuje šta neko misli, postoje aparati koji detektuje da se nešto dešava, ali ne i šta se dešava. Apsolutno je nemoguće ispitati ogromne potencijale mozga. Sada znamo da neki delovi mozga za koje smo mi učili da ne mogu da se poprave, ako su trajno oštećeni, zbog povrede i bolesti, mogu preuzeti neke funkcije koje nisu prirodno za to zadužene i da može delimično, ili potpuno da se regeneriše - rekao je Raičević.
Samo oni sa najjačom voljom opstaju.
- Realnost nije ono što treba da nas zaokuplja. Borba i snaga volje to je presudno. Vrlo često ti pacijenti su zavisni od aparata i od respiratora. Mi možemo da ih štipamo i neurološki i fizički, ali oni nemaju osećaj, nemaju odgovora ni na senzorne ni na fizičke akcije. Čak ne osećaju ni glad, ali im moramo nadoknađivati sve što nedostaje. Kada ima manje metabolizma organizam i mozak u tom stanju hibernacije, kad ima manje metabolizma mozak ima više prostora da sam repaurira sistem - ispričao je Raičević.
Autor:
