Početak šezdesetih za Majkla Rokfelera (23), sina Nelsona Rokfelera, tadašnjeg guvernera Njujorka i budućeg potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država, bio je poguban.
Naime, javnost je bila šokirana kada se pojavila vest o njegovom nestanku kod obala Papue Nove Gvineje. Cela nacija digla se na noge i krenula je velika potraga za njim. Međutim, nije bilo ni traga ni glasa.
Tek godinama kasnije otkriveno je šta se desilo sa bogatim naslednikom, a njegova tragična sudbina bila je uznemirujuća i bizarna.
Majkl Klark Rokfeler je rođen 1938. Bio je najmlađi sin guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera i najnoviji član dinastije milionera koju je osnovao njegov slavni pradeda Džon D. Rokfeler - jedan od najbogatijih ljudi koji su ikada živeli, piše 24sedam.rs.
Njegov otac imao je prevelika očekivanja od njega, forsirajući ga da krene njegovim stopama. Međutim, Majkl je bio sušta suprotnost ocu. Bio je povučen i tih, umetnički nastrojen. Kompanijski posao nikada ga nije zanimao, hteo je da bude avanturista. Godine 1960. stekao je diplomu na Harvardu.
Njegov otac, plodan kolekcionar umetnosti, otvorio je Muzej primitivne umetnosti, a njegovi eksponati, uključujući nigerijske, astečke i majanske radove, oduševili su Majkla.
Tada je odlučio da traži sopstvenu "primitivnu umetnost" (termin koji se više ne koristi i koji se odnosio na nezapadnu umetnost, posebno na domorodačke narode) i zauzeo je mesto u odboru muzeja svog oca.
Majkl se odmah pronašao u umetnosti, a Karl Hajder, diplomirani student antropologije na Harvardu koji je radio sa Majklom, priseća se: "Majkl je rekao da želi da uradi nešto što ranije nije urađeno i da donese veliku kolekciju u Njujork."
Majkl je počeo da živi život iz snova. Mnogo je putovao, dok je mesecima živeo u Japanu i Venecueli. Međutim, konstantno je želeo promene, a veliki san mu je bio da krene na antropološku ekspediciju na mesto koje je malo ko video.
Ono što je poželeo, to je i ostvario. Razgovor sa Holandskim nacionalnim etnološkim muzejom, naveo ga je na odluku da krene na izviđačko putovanje na tada Holandsku Novu Gvineju, ogromno ostrvo u blizini Australije, kako bi prikupio umetnost naroda Asmat koji je tamo živeo.
Prva izviđačka ekspedicija u Asmat
Majl je na svoju ekspediciju krenuo početkom šezdesetih, međutim on nije bio prvi koji je krenuo na to ostrvo. Holandske kolonijalne vlasti i misionari već su bili na ostrvu skoro deceniju, ali mnogi Asmati nikada nisu videli belog čoveka.
Ovaj karakterističan narod imao je veoma malo kontakta sa spoljnim svetom, bili su primitivni i izolovani od ostatka sveta. Kao takvi, Asmati su verovali da je zemlja iza njihovog ostrva naseljena duhovima, a kada su beli ljudi došli sa druge strane mora, videli su ih kao neku vrstu natprirodnih bića.
Majkl Rokfeler i njegov tim istraživača i dokumentarista bili su kuriozitet za selo Otsjanep, dom jedne od najvećih zajednica Asmata na ostrvu, ali ne sasvim dobrodošli.
Meštani su pristali na to da ih fotografišu, ali nisu dozvolili belim istraživačima da kupe kulturne artefakte, poput zamršeno izrezbarenih drvenih bisj stubova koji služe kao deo Asmat rituala i verskih obreda.
Majkla ništa nije sprečavalo da krene u dublju istragu, a ono što je saznao o ovom narodu, za njega je bilo fascinantno. Jedva je čekao da svima predoči ono što je otkrio.
U to vreme ratovi između sela bili su uobičajeni i Majkl je saznao da su asmatski ratnici često uzimali glave svojih neprijatelja i jeli njihovo meso. U određenim regionima muškarci su se bavili ritualnim homoseksualnim seksom, a u obredima vezivanja ponekad bi pili mokraću jedni drugima.
"Ovo je divlja i nekako najdistanciranija zemlja od onoga što sam ikada video", napisao je Majkl u svom dnevniku.
Kada je početna izviđačka misija završena, bio je pun energije. Opisao je planove za detaljnu antropološku studiju Asmata i predstavljanje njihove umetnosti u muzeju svog oca.
Poslednje putovanje u Asmat
Željan novih stvari i informacija, Majkl je ponovo krenuo u Novu Gvineju 1961. godine, dok mu je društvo pravio Rene Vasing, vladin antropolog. Međutim, sve je krenulo po zlu kada se njihov čamac prevrnuo, nakon što ga je pokolebala velika oluja. Njih dvojica, sve vreme su se držali za prevrnut trup kako bi sačuvali svoje živote.
Iako su bili 20 kilometara od obale, Majkl je navodno rekao antropologu: "Mislim da ću uspeti", i skočio je u vodu. Nikada više nije viđen.
Bogata i politički povezana Majklova porodica se pobrinula da se ne štedi u potrazi za mladim Rokfelerom. Brodovi, avioni i helikopteri su pretraživali region, tražeći ili njega ili neki znak koji bi im otkrio šta mu se desilo.
Cela nacija digla se na noge, dok je Majklov otac pokrenuo sve veze koje bi pomogle u slučlaju i kako bi se potraga za njegovim sinom podigla na najviši nivo. Međutim, bilo je bezuspešno. Nisu uspeli da pronađu njegovo telo, a nakon devet dana, holandski ministar unutrašnjih poslova izjavio je: "Nema više nade da ćemo Majkla Rokfelera pronaći živog."
Iako su Rokfeleri i dalje mislili da postoji šansa da se Majkl pojavi, napustili su ostrvo. Dve nedelje kasnije Holanđani su prekinuli potragu. Zvanični uzrok smrti Majkla Rokfelera označen je kao utapanje.
Ubrzo je njegov nestanak postao medijska senzacija, a mnogi su ga proglasili velikom misterijom. Neki su tvrdili da su ga sigurno pojele ajkule dok je plivao do ostrva. Drugi su tvrdili da živi negde u džungli Nove Gvineje, bežeći iz pozlaćenog kaveza svog bogatstva.
Holanđani su demantovali sve ove glasine, rekavši da ne mogu da otkriju šta mu se dogodilo i da je jednostavno nestao bez traga.
Nova saznanja i ponovno pokretanje istrage
Karl Hofman, reporter "Nacionalne geografije", otkrio je 2014. u svojoj knjizi "Divlja žetva: Priča o kanibalima, kolonijalizmu i tragična potraga za primitivnom umetnošću Majkla Rokfelera" da su mnoga holandska istraživanja o ovom pitanju dovela do dokaza da je pleme Asmat ubilo Majkla.
Dva holandska misionara na ostrvu koja su godinama živela među Asmatima i govorila njihov jezik rekla su lokalnim vlastima da su od Asmata čuli da su neki od njih ubili Majkla Rokfelera.
Policajac Vim van de Val, poslat da istraži zločin sledeće godine, došao je do istog zaključka, čak je pokazao lobanju za koju su Asmati tvrdili da pripada Majklu Rokfeleru.
Svi ovi izveštaji su po kratkom postupku završili među poverljivim dosijeima i nisu dalje istraženi. Rokfelerovima je rečeno da nema činjenica u glasinama da su njihovog sina ubili domoroci.
Do 1962. Holanđani su već izgubili polovinu ostrva od nove države Indonezije. Plašili su se da će, ako se bude poverovalo da ne mogu da kontrolišu starosedeoce, brzo biti proterani.
Bizarno ubistvo od strane kanibala
Kada je Karl Hofman odlučio da istraži ove tvrdnje stare više od pola veka, počeo je tako što je otputovao u Otsjanep. Tamo je, predstavljajući se kao novinar koji dokumentuje kulturu naroda Asmat, njegov prevodilac čuo čoveka kako govori drugom pripadniku plemena da ne priča o američkom turisti koji je tamo poginuo.
Kada je prevodilac, na Hofmanov nagovor, pitao ko je taj čovek, rečeno mu je da je to Majkl Rokfeler. Saznao je da je na ostrvu opšte poznato da su Asmati iz Otsjanepa ubili belca i da to ne treba spominjati iz straha od odmazde.
Takođe je saznao da je ubistvo Majkla Rokfelera samo po sebi odmazda.
Samo tri godine pre nego što je Rokfeler prvi put posetio ostrvo, 1957, dogodio se masakr između dva plemena Asmata: ubijeno je nekoliko desetina muškaraca iz sela Otsjanep i Omadesep.
Holandska kolonijalna vlada, koja je tada tek preuzela kontrolu nad ostrvom, pokušala je da zaustavi nasilje. Otišli su da razoružaju udaljeno pleme, ali niz kulturnih nesporazuma rezultirao je time da su Holanđani otvorili vatru na stanovnike Otsjanepa.
U prvom susretu sa vatrenim oružjem, selo Otsjanep ostalo je bez četvorice jeusa, ratnih vođa.
Ogorčeni, pripadnici plemena Otsjanep videli su Majkla Rokfelera dok je bio leđima okrenut njihovoj obali. Prema rečima holandskog misionara koji je prvi čuo priču, pripadnici plemena su u početku mislili da je Majkl krokodil, ali kad se približio, prepoznali su ga kao tuana, belca koji je ličio na holandske kolonizatore.
Na nesreću po Majkla, ljudi koje je sreo bili su i sami jeusi i sinovi onih koje su ubili Holanđani. Jedan od njih je navodno rekao: "Ljudi iz Otsjanepa, uvek govorite o lovu na tuane. Pa, evo vam prilike."
Iako su oklevali, uglavnom iz straha, na kraju su ga proboli kopljem i ubili. Zatim su mu odsekli glavu i rascepili lobanju da bi mu pojeli mozak. Skuvali su i pojeli ostatak njegovog tela. Njegove butne kosti pretvorene su u bodeže, a od cevanica su napravljeni vrhovi za ribarska koplja.
Krv mu je isceđena, a pripadnici plemena su je pili dok su izvodili ritualne plesove i seksualne radnje.
U skladu sa svojom verom, ljudi iz Otsjanepa su mislili da tako vraćaju ravnotežu u svet. "Pleme belog čoveka" ubilo je njih četvoro, a sada su se osvetili. Konzumiranjem tela Majkla Rokfelera mogli su da upiju energiju i moć koja im je oduzeta.
Neposredno pre nego što se Hofman vratio u SAD, u selu je video čoveka koji oponaša ubistvo u okviru priče koju je pričao drugom čoveku. Saplemenik se pretvarao da nekoga ubada kopljem, ispaljuje strelu i odseca glavu. Čuvši reči u vezi sa ubistvom, Hofman je počeo da snima - ali priča je već bila gotova.
Hofman je, međutim, uspeo da snimi poslednje što je rekao:
"Nemoj ovu priču pričati nijednom drugom čoveku ili bilo kome u drugom selu, jer je ova priča samo za nas. Ne govori. Ne govori i ne pričaj priču. Nadam se da se sećate da ovo morate sačuvati za nas. Nadam se, nadam se da je samo za tebe i za tebe. Ne razgovaraj ni sa kim, zauvek, sa drugim ljudima ili drugim selom. Ako te ljudi pitaju, ne odgovaraj. Ne razgovaraj sa njima, jer je ova priča samo za tebe. Ako im kažeš, umrećeš. Bojim se da ćeš umreti. Ti ćeš biti mrtav, tvoj narod će biti mrtav ako ispričaš ovu priču. Ovu priču čuvaj u svojoj kući, za sebe, nadam se, zauvek. Zauvek…"
Autor:
