To je skoro kao dodavanje instagram-filtera, sa detaljima koji se popunjavaju, a informacije se ažuriraju ili gube sa svakim opozivom. Tako, objasnio je Stiv Ramirez, neuronaučnik Bostonskog univerziteta, nenamerno primenjujemo filtere na naša prošla iskustva. Iako je filtrirana memorija drugačija od originala, možete reći koja je ta osnovna slika uglavnom, rekao je Ramirez:

- Sećanje je manje video-snimak prošlosti, više je rekonstruktivno - kaže Ramirez, pomoćnik profesora psiholoških nauka i nauka o mozgu. - Savitljiva priroda sećanja je i blagoslov i prokletstvo: loše je ako se sećamo lažnih detalja, ali je dobro da naš mozak ima prirodnu sposobnost da oblikuje i ažurira sećanja kako bi ih učinili manje moćnim, posebno ako je u pitanju nešto zastrašujuće ili traumatično.

Dakle, šta ako je moguće da iskoristimo fleksibilnu prirodu naših sećanja u našu korist, kao način da izlečimo poremećaje mentalnog zdravlja kao što su depresija i posttraumatski stresni poremećaj. Upravo na tome rade Ramirez i njegov istraživački tim. I nakon godina proučavanja pamćenja kod miševa, otkrili su ne samo gde mozak skladišti pozitivna i negativna sećanja, već i kako da utišaju negativna sećanja, veštački stimulišući druga, srećnija.

- Naša ideja je vredna milion dolara - šta ako rešenje za neke od ovih mentalnih poremećaja već postoji u mozgu. A šta ako je pamćenje jedan od načina da se tamo stigne - zapitao se Ramirez.

U dva nova rada, on i njegov tim pokazuju snagu naših emocionalnih sećanja i kako naša iskustva - i način na koji ih obrađujemo - ostavljaju stvarne fizičke otiske na mozgu.

Jedan od najvažnijih koraka ka korišćenju pamćenja za lečenje poremećaja povezanih sa sećanjima je razumevanje gde postoje pozitivna i negativna sećanja u mozgu, i kako ih razlikovati. Sećanja se čuvaju u svim različitim oblastima u mozgu, a sama pojedinačna sećanja postoje kao mreže ćelija koje se nazivaju engrami. Ramirezova laboratorija je posebno zainteresovana za mreže sećanja smeštenih u hipokampusu mozga, strukturi u obliku indijskog oraščića koja čuva senzorne i emocionalne informacije važne za formiranje i vraćanje sećanja.

PROMENE U IGRI

Ramirez je ubeđen da ovaj rad može dalje pomerati granice u neuronauci, i nada se da će videti istraživače da eksperimentišu sa još više neobičnih ideja koje mogu da transformišu medicinu u budućnosti:

- Želimo promene u igri, zar ne? Želimo stvari koje će biti mnogo efikasnije od trenutno dostupnih opcija lečenja - upitao je Ramirez.

U novom radu objavljenom u Nature Communications Biologu, Ramirez, glavni autor Monika Shpokaite, i tim neuronaučnika Bostonskog univerziteta, mapiraju ključne molekularne i genetske razlike između pozitivnih i negativnih sećanja, otkrivajući da su ona zapravo upadljivo različita na više nivoa. Ispostavilo se da se emocionalna sećanja, poput pozitivne ili negativne memorije, fizički razlikuju od drugih tipova moždanih ćelija - i međusobno se razlikuju.

- To je prilično divlje, jer sugeriše da ova pozitivna i negativna sećanja imaju svoje odvojene nekretnine u mozgu - kaže Ramirez.

Istraživači sada imaju "gomilu" markera za koje znaju da razlikuju pozitivne od negativnih sećanja u hipokampusu, ali stimulacije i merenja koje rade na miševima nije moguće primeniti kod ljudi. Stefani Grela, glavni autor i bivši postdoktorski saradnik u laboratoriji "Ramirez", koja je nedavno pokrenula laboratoriju za neuromodulatorne mehanizme na Univerzitetu Lojola, rekla je da bi se ovakvi nalazi, ipak, mogli provesti u kliničku praksu, iako veštačko aktiviranje sećanja nije moguće uraditi kod ljudi.

- Možete li da se setite nečeg negativnog, možete li se setiti nečeg pozitivnog, to su pitanja koja možemo postaviti ljudima, ne i miševima na kojima istražujemo - rekla je Grela.

Ona sugeriše da bi moglo biti moguće da se prevaziđu uticaji negativnog sećanja, onog koje je uticalo na mentalno stanje osobe, tako što će se osoba prisetiti lošeg sećanja i pravilno odrediti vreme živog prisećanja pozitivnog u terapijskom okruženju.

Autor: