Ono u šta ste svakako bili sigurni jeste neprijatnost zbog izliva emocija pred drugima.
Ako ste ikada do sada zaplakali uz film, suze ste sigurno pripisivali trenutnom nivou hormona, nervozom ili sopstvenom razdražljivošću.
Iako je mnogim ljudima čudno da vide druge kako plaču uz kokice, ova pojava nikako ne upućuje na slabost, te se zbog toga zasigurno ne treba stideti.
Nedavno istraživanje pokazalo je da plakanje upravo pokazuje saosećajnost i velikodušnost, a to su karakteristike jakih i uspešnih ljudi i pokazatelji da je neka osoba visoko emocionalno inteligentna.
Drugim rečima, ako plačete za vreme tužne filmske scene zbog toga što saosećate sa onim kome je teško, to znači i da imate neverovatne socijalne veštine, pa su suze znak vaše stabilnosti, a ne slabosti.
Prema rečima stručnjaka narcisi ili sociopate koji su rođeni bez sposobnosti empatije ceo život provedu bez ikakvog osećaja za druge. Iako se u mnogim životnim situacijama čini da to može biti korisna stvar, zapravo je suprotno.
Nikada nije slabost saosećati sa drugima, čak iako je u pitanju izmišljena sudbina nepostojećeg lika iz filma. Fikcija, bilo filmska ili književna, najviše povećava sposobnost saosećanja, pokazalo je istraživanje. Samo oni sa razvijenim osećanjem empatije mogu da se toliko poistovete s nekim likom da osete njegovu patnju, a potrebno je mnogo mašte kako bi se čovek prebacio u zamišljeni svet.
Pored ovog razloga, suze se u bioskopu mogu pojaviti kao produkt direktne asocijacije i prisećanja na sopstvenu bol koja tišti, a tu je i stendalov sindrom, koji pokazuje da vas je umetničko delo toliko proželo da imate fizičke i emocionalne simptome.
Dakle, kada sledeći put zajecate uz film, ne stidite se, već slobodno pokažite svoju emocijonalnu i empatijsku snagu.
J. Stanković
