Zbog mnogih priča koje su čuli, Bistričani ne žele da iskušavaju sudbinu, pa u kasnim satima više ne prolaze preko mostova.

Uveče svi beže od mosta

Odavno nije kao suza bistra Bistrička reka, ali "pomutila" se i priča o Bistrici otkako su njeni mostovi postali mesta za izbegavanje u kasnim večernjim satima.

U Bistrici nije sve bistro kao što izgleda!

Dolazimo u selo od nešto manje od 700 stanovnika, koji nam ponosno kažu kako se Bistrica i dalje budi i uspavljuje uz zvuk vodenica. I još ponosnije dodaju da se Bistričani polaganjem vodeničarske zakletve zaklinju čašću i obrazom da će pošteno mleti brašno i čuvati njegov visok kvalitet.

A onda, utišavaju ton i za početak nam samo potvrdno klimaju glavom da u njihovom selu, ipak, nije sve tako bistro.

Svatovi na mostu po mraku

Brine ih šta se to dešava na mostu. Jednom i drugom.

Još se stresem od straha kada se prisetim priče mog dede, uglednog "solunca". Davno mi je ispričao kako je jednom, u rano zimsko jutro, po mrklom mraku krenuo sa kravama na pijacu. Ide deda, a odjednom, na mostu čuje i vidi svatove - priča Dušan Stepanović.

Svatovi su dedi ponudili rakiju. Nije se uplašio.

Deda se nije se uplašio, jer je bio siguran da je to vlaška svadba iz susednog sela, pa da je bilo toliko veselo da se slavlje nastavilo do zore. Nekad je bio običaj da kum mora da se isprati do kraja, čak iako je iz drugog sela.

Deda se nije se uplašio, jer je bio siguran da je to vlaška svadba iz susednog sela, pa da je bilo toliko veselo da se slavlje nastavilo do zore. Nekad je bio običaj da kum mora da se isprati do kraja, čak iako je iz drugog sela.

Nastavio je dalje deda, kad ono, sa druge strane mosta, opet svadba. I opet sve isto. Rakija, konjske glave. Jedva se izvukao odatle i od tada više nikada nije imao mira kada bi mu spomenuli most.

Sila koja se ne vidi, ali se čuje

Naizgled sasvim mirno selo, čiji je kompleks od deset vodenica, valjavica sukna, crkve, salaša, pet kuća, stare škole i kafane, 1986. godine proglašen za kulturno dobro od izuzetnog značaja, uzburkano je strahom da će ljude progutati mrak ako noću budu prelazili preko mostova.

Na Železničkom se to, kaže nam Milorad Mitrović, jednom zamalo i dogodilo. I to njemu i njegovoj supruzi.

Žena i ja smo otišli peške u posetu kod mog brata i snajke u susedno Malo Laole. Nas dvojica smo lepo razgovarali, supruge su plele i tako nam je brzo proletelo vreme da nismo ni primetili da je pala kasna noć. Krenuli smo kući i negde oko 23.30 časova smo se zatekli na mostu - kaže Milorad.

Međutim, odjednom se začu strašna rika.

Toliko me je to iznenadilo da sam ispustio cigaretu, a žena se oduzela od straha. Da bih nju umirio, ja se napravim kako ništa nisam čuo. Kad, ne leži vraže, rika postade još glasnija. Supruga me steže oko ruke a ja, da ne bi počela da paniči, slažem da se to jednom čoveku iz kafane otelila krava, ali zaboravio da joj kažem. Vetar odjednom poče da duva kao da je pobesneo, a rika ne prestaje. Dolazimo kući, palim svetlo i vidim kako moja supruga samo pada na kolena. Bila je izbezumljena - ispričao je Milorad.

Komšija je posle tri dana poginuo

Kasnije se pričalo da je to doživeo i jedan komšija, koji je posle tri dana poginuo.

I oni Bistričani koji ne veruju u vampire ili đavola koji je navodno sve pomutio, kažu da ne bi iskušavali energiju mostova u kasnim satima.

Iskustvo Drakčeta Tomaševića

Ni Drakče Tomašević, penzioner iz Bistrice, ne veruje u naklonost energije mostova prema ljudima, jer se, kaže, lično uverio da tu nešto nije kako bi trebalo. Smeju mu se neki kada im ispriča ono što je doživeo, ali veruje da će promeniti mišljenje kada sami nešto slično osete.

Jedne noći sam se vraćao iz grada biciklom. Bilo je oko 23.30 sati. Zaspao sam i u snu nastavio da vozim bicikl. Nisam sleteo u reku, nisam pao na put, nisam probušio gumu, nego sam iz vožnje izašao na pravi put i to čitav. Ma, nepovređen. Posle toga nisam hteo da prizivam zlu sudbinu, pa noću nikada više nisam prelazio preko mosta - uverava Drakče.