Postoji latinska poslovica koja kaže gde je ljubav, tu je laž, a tu je i prevara. U današnje vreme neverstvo nije tema oko koje se ljudi zgražavaju, sve dok se ne dogodi njima samima. Onda nestaju svi oni pameti saveti o tome kako prevazići situaciju, da li oprostiti ili ostaviti i šta dalje učiniti. Tada je sve na emocijama: ljubav, bol, poniženje, pa kojoj dozvolite da prevlada.

Sve je počelo pre više od 4 godine kada je zamolio svog najboljeg druga, mladog preduzetnika da njegovoj devojci, studentkinji četvrte godine omogući da stručnu praksu završi kod njega u firmi. Plašio se da će ukoliko ode u veliki grad na praksu, tamo i ostati i da će to biti kraj njihovoj dvogodišnjoj vezi.

Znao je da će je njegov najbolji drug, brat, paziti i da će joj pomoći da završi što pre sve obaveze koje su joj ostale oko fakulteta, kako bi napokon mogli da planiraju zajednički život. Devojka je završila praksu, a ubrzo ju je najbolji drug njenog dečka i zaposlio. Navodno mu je trebao tehnolog, a ona je taman za tih mesec dana ušla u posao.

Njegovoj sreći nije bilo kraja, mislio je kako će još jedna plata u kući svakako omogućiti da se što pre osamostale i zakažu svadbu.

Iako je ona sve kasnije dolazila kući sa posla, sve češće odlazila na službena putovanja, on je ćutao. Dugovao je drugu što ju je uopšte zaposlio i tako im obezbedio da žive zajedno i nije želeo da pravi probleme.

Jednog dana, nakon što se ona po ko zna koji put tog meseca javila da će kasniti sa posla jer im je navodno inspekscija u firmi, otišao je sa drugarima na piće. Parkirajući se ispred lokalnog kafića s druge strane ulice primetio je druga kako sedi u kolima. Krenuvši da mu se javi, video je svoju devojku kako ulazi na prednje sedište i počinje da ga ljubi. Nije verovao svojim očima, njegov brat, drug iz detinjstva i njegova verenica zajedno. Sve mu je postalo jasno. I zašto ju je zaposlio i zašto su mesecima u nazad toliko "radili" prekovremeno.

Svadba je bila za manje od dva meseca, a čoveka kogi ga je varao njemu na oči već je pitao da mu bude kum što je ovaj radosno prihvatio. Svoju devojku je beskrajno voleo i nije hteo da je izgubi, a bio je i iskren prema sebi. Znao je da u svojim godnama u malom gradu drugu ženu neće naći. Znao je da ne može bez nje. Ali njegovu izdaju nije mogao da podnese. Čovek kog je decenijama znao zabio mu je nož u leđa. Ipak, odlučio je da ćuti do svadbe.

Na dan venčanja želeo je da ga ponizi

Na dan venčanja, stajajo je rame uz rame sa kumom, zajedno su išli po mladu, ponašao se kao da je sve u redu. Gledao je kako je kum kupuje za njega, kako je grli oko struka i prima darove od nje. Uputili su se ka opštini na građansko venčanje.

Kada je matičar pitao uzima li je za ženu, ćutao je. Nastao je tajac jer nikome nije bilo jasno šta se dešava i zašto ne odgovara. A onda se okrenuo svom drugu i ozbiljno ga pitao: Kume, uzimam li je ja ili ti? Sada reci". Želeo je da ga ponizi pred svima. Želeo je da ga uništi, da njegov ugled ukalja kao što je i on njegov. I uspeo je. Niko ga više nije gledao istim očima.

Kum je ćutao. Svi u sali svu shvatili šta se dešava, a mlada je krenula da plače. "Ti, kume, tvoja je žena. Ja sam joj samo šef". Čim se potpisao u matičnu knjigu naustio je venčanje.

Devojčin najlepši dan pretvorio se u noćnu moru. Nije bilo klasičnog čestitanja i svi su je gledali ispod oka. Svom mužu je objasnila da ju je kum mesecima ucenjivao da će je ostaviti bez posla i da će ako ne bude sa njim dobiti otkaz. Lagala je. Sviđao joj se, jako, i ikao je svog dugogodišnjeg dečka volela podlegla je iskušenju i želela je da se zabavi sa svojim šefom. Prijala joj je pažnja koja je s godinama u vezi izbledela. Ipak, nije ga volela. Zato je uprkos poniženju koje je u trenutku doživljavala ćutala. Spasila je vezu i dobila brak. Nikada više nije otišla na posao.

Ipak, svoju kaznu plaća i dan danas. U društvu je gledaju s prekorom, iako je prošlo više od pet godina od venčanja, a ova priča se prepičava po Srbiji i nije poznato da li je u pitanju urbana legenda ili istinit događaj.