Oduvek je maštala da bude pisac, ali je život vodio drugim putevima. Pisac i novinar Tatjana Vrećo, izbeglica iz Bosne i posle povratnik iz Kanade kaže: Kanada mi je dala sigurnost, a Beograd mi je vratio dušu.
Svako od nas ima bar jedan san koji bi želeo da mu se desi na javi. Neki u tome uspeju, a neki ne. Tatjana Vrećo, koju kako kaže svi zovu Tanja, je žena koja je uspela da svoj san iz detinjstva dosanja na javi. Ovo je priča o njoj i njenom ostvarenom snu.
- Moj život je večno putovanje sa puno uspona i padova. Svaka stanica tog putovanja mi je donela nešto novo i učinilo da budem odlučnija u ostvarivanju svog sna - kaže Tatjana Vrećo, spisateljica, čiji roman „ … A nije mi do smijeha“ pobuđuje sve veću pažnju javnosti.
Foto: Privatna arhiva
Kada je kao dete govorila da će jednog dana biti pisac i novinar svi su to shvatali kao šalu veselog deteta. Talenat za pisanu reč je pokazivala još u osnovnoj školi, a prvi honorar za objavljeni članak u srednjoškolskim danima je samo učvrstio želju da napusti svoj rodni grad Foču i upiše žurnalistiku u Sarajevu.
- Sećam se da sam kao srednjoškolka stalno nešto piskarala. Moj otac je podsticao tu moju ljubav prema pisanju govoreći da ću ja jednog dana biti srpska Orijana Falači – sa setom u očima govori za naš portal Tanja.
Za prvu priču je zaradila honorar u vrednosti plate službenika
– Prvi honorar je bio ogroman za jednu tinejdžerku. Za jedanu priču objavljenu u časopisu za omladinu „Dvoje“ dobila sam honorar u visin plate jednog službenika u to vreme. Godine studiranja na Fakultetu Političkih nauka u Sarajevu su mi ostale u sećanju po dragim ljudima koji su se raselili po svetu kada je rat krenuo.
Kada je diplomirala Tanja se vratila u Foču i počela da radi na Radio Foči, ali i kao dopisnik Tanjuga. Po povratku u rodni grad svoju dugogodišnju vezi sa sadašnjim suprugom kruniše brakom.
Foto: Privatna arhiva
- Sve je išlo nekim svojim prirodnim tokom. Bili smo srećni i mladi, puni snova koje je rat prekinuo. Mislim da je naša svadba u zimu 1991. godine bila zadnja velika svadba u našem gradu. Ratni sukobi su došli tako brzo, da čovek prosto ne poveruje da se to dešava. Odlučili smo da odemo bez neke velike ideje gde i kako.
Dolaze u Beograd, odakle ih put vodi za Kanadu
Tanja sa porodicom stiže u Beograd. Tu provode neko vreme dok čekaju papire za odlazak u inostranstvo. U Beogradu se rađa i njihov prvi sin Vojislav. Posle je u Kanadi rođen i njen drugi sin Aleksandar.
- Devedesete su bile teške za svakoga a da ne govorim o nama izbeglicama. Kada smo izbegli ja sam bila trudna. Rođenje našeg sina nam je pomoglo da donesemo odluku i odemo na drugi kraj sveta. U Kanadi smo počeli sve ispočetka. Nisam znala ni francuski, ni engleski jer sam ceo život učila ruski jezik. – seća se tih dana Tanja.
Foto: Privatna arhiva
To za Tanju nije bila prepreka da danas tečno priča oba, da ponovo upiše studije, da diplomira Grafički dizajn i Multimedije, da se zaposli i živi punim plućima u zemlji koja je nju i njenu porodicu prihvatila raširenih ruku. U Kanadi ostaje punih 14 godina a onda ona i njen suprug donose odluku da se vrate i da porodica počne po treći put sve ispočetka.
- Kanada nam je dala sigurnost. To je zemlja emigranata i tamo se svi ljudi osećaju kao svoj na svome. Ko želi da napreduje, da uči, da radi na sebi ima veliku podršku države. Radi se jako puno i život nisu „kamioni i avioni“ kao što ljudi ovde misle. Živi se skromno ali postoji neka materijalna sigurnost. To je jedna strana medalje. Druga je da živiš daleko od svojih i da vremenom počinješ da boluješ od bolesti koja se zove nostalgija.
Povratak u rodni kraj i Beograd
Tanja se prvi put vraća u Srbiju i Bosnu 97 godine i tada se javlja ideja za njen roman prvenac „… A nije mi do smijeha“ :
Foto: Privatna arhiva
- Susret sa meni dragim ljudima, njihove priče kako su proživeli rat, ta emocija koju sam osetila mi je dala ideju za knjigu. Od ideje do realizacije je trebalo da prođe dvadeset godina. Verovatno je to zapisano negde u zvezdama – kroz smeh priča Tanja.
Neafirmisan pisac je na pola puta kad napiše roman
Izdavači u Srbiji nisu zainteresovani da podrže nepoznatog pisca. Ulažu samo u afirmisane pisce. Pored toga čoveka uvek muči dilema koliko je to dobro što je napisao. Ja sam imala ogromu podršku u prijateljima. Jedan od njih, Goran Maksimović, dekan Filološkog fakulteta u Nišu, sa svojom pozitivnom ocenom mog rada, dao mi je vetar u leđa da istrajem u traganju za izdavačem.Zahvaljujući Oliveri Zogović i Aleksandri Šarenac urađene su korice i lektorisana je knjiga i onda kao da su se složile kockice, ljudi iz Izdavačke kuće Akademska misao su odlučili da rizikuju i objave knjigu. Bio je to dug put ali meni nije manjkalo strpljenja i upornosti - kaže Tanja za Pink.rs.
– Posle tog odmora sam napisala prvu priču, priču o šljivama i stvorila svog junaka koji će kroz suze i smeh provesti čitaoce kroz te ratne godine. Sklonila sam je u jednu fioku i ostavila da čeka. Taj moj prvi povratak posle rata mi je pokazao da „beli svet“ ubija dušu, da ako ostanem tu nikad neću ostvariti svoj san i nikad neću imati vremena, a ni inspiracije da pišem .
Odluku o povratku sa porodicom u Srbiju je donela uz ogromnu podršku svog supruga. Kako sama kaže zbog toga nikada nije zažalila iako je bilo i lepih i teških trenutaka.
- Život u Srbiji nije lak. Kad poredim šta sam dobila a šta izgubila mojim povratkom u Srbiju, ne mogu reći da ovde bolje živim ako se samo gleda taj materijalni aspekt. Sa druge strane ovde sam duhom bogatija. Tamo nema druženja, kafice sa prijateljima, slučajnih susreta, neobavezne šetnje vikendom. Sve to našim ljudima nedostaje. A ja sam zahvaljujući takvim trenutcima u Beogradu, svom tom emotivnom bogatstvu napisala moj roman.
Foto: Privatna arhiva
O svom prvom romanu Tanja kaže da će čitaoci imati priliku da prožive sa njenim junacima rat iz jednog drugog ugla i da će se i smejati i plakatili.
- Mi imamo poseban smisao za humor i to sam oživela kroz dogodovštine glavnog lika. Naravno da su to bila strašna vremena tako da je linija između tuge i smeha vrlo tanka. Reakcije ljudi su jako emotivne i svi mi kažu da ih posle bure smeha preplavi tuga tokom čitanja. To je ono što sam i želela da postignem pišući ovaj roman. Ovo je jedan pitak i emotivan roman, svedočanstvo jednog perioda iz naše prošlosti napisan ako mogu tako da kažem na jedan ćopićevski način. U mom rodnom gradu će se neki ljudi prepoznati jer sam karaktere likova gradila prema njima tako da je i linija između fikcije i stvarnosti vrlo tanana.
Knjiga se može kupiti u svim knjižarama širom Srbije a i mnogim gradovima Bosne i Hercegovine. Pored toga može se naručiti i putem interneta. Akademska misao i IP Book su izdavačke kuće koje brinu da knjiga "... A nije mi do smijeha" stigne do čitaoca.
Na pitanje da li je svako malo teško počinjati iz početka i koliko je potrebno odricanja da bi se ostvario mladalački san, Tanja za Pink portal Pink.rs kaže:
Foto: Privatna arhiva
- Ljudi se uvek odriču nečega. Važno je imati podršku svojih najbližih, jer meni je porodica uvek na prvom mestu. Naravno čovek mora postaviti jasne ciljeve ali da ne bude sebičan u njihovom ostvarivanju. Ja nemam ni posebnu sobu, ni specijalan radni sto, ni neke posebne uslove za pisanje.Dok šetam banjičkom šumom smišljam dijaloge, razrađujem dešavanja, smišljam likove. Kad dođem kući, to zapišem u kratkim crticama na papirić. Dan provodim kao i svaka druga žena u Srbiji. Jedina razlika je što ja ustajem u pet ujutru da pišem i oživim moje likove. Zora je period kad ja stvaram.
Od njenih stihova nastao je i u popularan narodnjak koji se sluša i uveseljava omladinu širom regina
- Volim da pišem stihove. To radim u hodu – smejući se kaže Tanja. - To je hobi koji me uveseljava. Za pesmu „ Kršim lomim“ kažu da je klubski hit. Čini mi se da je u Bosni dobila i nagrade. Pevača Nemanju Staletovića nikada nisam upoznala. Gledala sam spot i svideo mi se. Ipak više volim da pišem prozu. To je moja prva i poslednja ljubav.
Roman izaziva i smeh i suze
Dok njen roman prvenac „…. A nije mi do smijeha“ živi svoje prve dane, Tanja uveliko radi na drugom romanu. Na pitanje da li će opet pisati o svom rodnom gradu i komšijama odgovara:
Foto: Privatna arhiva
- Kada sam bila mlada činilo mi se da me obronci oko Foče, te uvale i useci, magla sa Drine i Ćehotine, da me sve to stišće, da me sputava, a onda kad odeš u beli svet taj stisak ti je najlepši zagrljaj i sećanja mi daju neiscrpnu inspiraciju tako da će radnja i druge knjige biti smeštena u Foču, mada će govoriti o nekom drugom vremenu. Na drugom romanu radim polako, bez žurbe. Želim da uživam u lepim reakcijama na moj prvenac „…. A nije mi do smeha“.
A.V.
