Mladost je proveo u bogomisliju i izgovaranju molitvi u pustinji. Zbog tačnog predskazivanja događaja, bio je stalno proganjan, naročito od izraelskog cara Ahave i njegove opake žene Jezavelje.

Zbog njih, a da bi dokazao veliku vlast Božju, Ilija izvede mnoga čuda, od kojih neka ostadoše zauvek zapamćena. Jedno od najvećih beše ono kada je zatvorio nebo, pa kiše nije bilo tri godine i šest meseci.

Za to vreme provodio je dane u pećini nedaleko od grada Jerihon, u osami. Tu, u zatvorenoj pećini, beše samo jedan uski okvir kroz koji mu je orao povremeno dolazio, donoseći po nekoliko kapi vode i mrvice hrane iz udaljenih reka i zemalja. Danas se na tom mestu nalazi Manastir Svetog Đorđa Hozeve, čiji monasi održavaju pećinu kao najveću relikviju.

Pred smrt Ilija preseče svojim ogrtačem vodu u Jordanu, potom odredi Jeliseja za naslednika, predade mu ogrtač i uznese se na nebo u ognjenim kolima koje su vukli ognjeviti konji.

Pravoslavni hrišćani veruju da se Sveti Ilija vozi svojim plamenim kolima i zato se kad grmi kaže da to tutnje kola Ilijina. On je taj koji određuje kada i gde će padati kiša, a kada će da bude suša.

Ovaj svetac donosi oluju i nepogodu, odlučuje kad pucaju gromovi i udaraju munje. Misli se da tada on gađa đavola, jer narod tvrdi da svako mesto koje je munjom pogodio Ilija ima označeno mesto gde đavo.

Priča se da Ilija zaboravi kada je njegov dan, pa svake godine pita svoju sestru Ognjenu Mariju, a ona ga slaže da je praznik već prošao da Ilija ne bi gromovima i munjama mnogo štete naneo. Zato se, kad grmi na ovaj dan kaže: "Prisetio se,Ilija."

Do Drugog svetskog rata ovaj dan svečano su proslavljale prištinske ćurčije i priređivali pir o kome se pričalo čitave godine. Kuči, Vasojevići i ostali brđani o Svetom Iliji takođe izlaze na sabore, i to posle 10 sati.

Obično se narod okuplja na nekoj čistini pored vode, omladina igra i veseli se, a stariji u grupama razgovaraju o letini i opštim stvarima.Na ovim saborima najviše se prodaju med i proizvodi od meda, rakija i vino.

Pred polazak domaćini se čašćavaju voćem i pićem. Sabori su veoma dostojanstveni i jedna su od retkih prilika da se sastanu prijatelji i rođaci iz ponekad veoma udaljenih i raštrkanih sela.

Takovci priređuju sabore kojima svečano proslavljaju ovaj dan i čine razne stvari da dogodine ne bude oluje i grada. Tako na primer, tri mladića u toku noći obilaze selo i zakopavaju pile kod porte,govoreći: "Bije nas grad što ne nosimo pile".

U Jablaničkom kraju tvrde da svako selo treba da ima neku ženu koja zna kako da spreči olujne oblake da donesu grad. Žene izlaze iz kuće s vaskršnjim jajima i obraćaju se svojim umrlim ne bi li umolili Svetog Iliju da ne sruči grad, pominjući izmišljena velika čuda koja se dešavaju u selu, da se crkva preko noći pozlatila i slično. Ponekad muškarci izađu pred kuću i pucaju iz puške u oblake Svetog Ilije, a valja zaklati i petla.

Med koji se vadi na Ilindan služi kao lek, pa majke njime namažu decu po obrazima da budu zdrava. U južnoj Srbiji kažu da će istruliti svi orasi i lešnici ako grmi i pada kiša na ovaj dan.

Slavi se kao krsna slava,ali se ne kuva žito,jer se smatra da je Sveti Ilija i danas živ.

Preuzeto iz knjige "Srpski narodni kalendar" etnologa Dragomira Antonića.