Vasilije Jovanović, kako glasi svetovno ime Svetog Vasilija, rođen je 1629. u Popovom Selu u Hercegovini. Bio je episkop zahumski i skenderijski. Kao arhijerej stanovao je u Manastiru Tvrdoš, a kad su manastir razorili Turci, preselio se u Ostrog, gde je umro 1671.godine. Tu se čuvaju svetiteljeve mošti.

Veliki broj pravoslavnih Popovaca slavi ovaj dan kao krsnu slavu. Neki se na Svetog Vasilija zavetuju zbog svoje bolesti u kući da će na Duhove otići u Manastir Ostrog. Ubrzo će oko zavetovanog okupljaju prijatelji, komšije i rođaci da preko njega pošalju ulja, tamjana i pamuka da kod sveca prenoći. Često se dešava da se zavetuju katolici i muslimani, jer su svi u ovom kraju uvereni u velike čudotvorne moći Svetog Vasilija, pa tako veruju da stvari koje prenoće kod moštiju sveca leče sve bolesti. Pamuk, ulje i tamjan koji su nošeni u Ostrog čuvaju se za "ne daj Bože". Onaj ko se zavetuje da poseti mošti Svetog Vasilija, narednog dana započinje post. Neki jednoniče, a u manastiru se svi pričešćuju.

Narodna priča opisuje Vasilija kao surovog pravednika. Jedna od priča, koja se održala do danas, kazuje: "Vasilije je nekada bio sveštenik na Bančićima, gde tamošnji svet optuži njegovu rođaku da je nezakonito zatrudnela sa kaluđerom. Jednog dana, kada je krenuo na službu, Vasilije svrati do rođake i naredi joj da ogrne šal oko stomaka i prekrije, da izgleda kao trudna žena. Uze je pod ruku i prođe kroz čitavo selo dok se narod iza kopija i prozora zlurado podsmehivao jer su se raširene glasine pokazale začnim. Hram nikada nije bio puniji nego tog dana. Kad Vasilije završi službu, naredi devojci da izaše pred oltar i da se skine gola. Devojka se pojavi u punoj lepoti koju samo mladost može da nosi, a Bog da stvori. Narod zaneme, sve utihnu i muk zavlada Božjim hramom. Tad povika Vasilije: "Da Bog da, da ono mesto prepuko će ovaj stajao ko je prvi iznio i potvrdio!" Istog časa puče grčka ploča i u zemlju propade neki Rade Mihić. Slomljena ploča i danas postoji.

Druga priča se odnosi na katolkinju iz Hrvatske koja je otišla u Ostrog da joj izleče bolest za koju leka nije nalazila dve godine. Drugog dana boravka u manastiru devojka ozdravi i od sreće izvadi sve pare, dukate i skide đerdan sa vrata i priloži ih svecu. Kad se vratila kući, majka i otac je izgrdiše što je toliko blago ostavila vlaškom svecu, na šta devoja odgovori da ništa ne žali osim onog đerdana. Sutradan, kada se probudi, na jastuku pored nje stajaše ogrlica, ali joj se tog jutra i bolest povrati.

Nekoliko narodnih verovanja vezano je za ovog svetitelja, a možda i najzastupljenije jeste da Sveti Vasilije Ostroški svake noći ustaje iz kovčega i šeta po stenama.

U prilog tome ide i činjenica da su tokom godina i vekova mnogi sveštenici svedočili kako ujutru vunene čarape na nogama Svetitelja budu pocepane, iako su uveče obučene čitave.

Zbog toga, svako ko dolazi na poklonjenje u Ostrog obavezno nosi jedan par vunenih, belih čarapa.

Vernici koji polaze na put u manastir sa sobom obavezno treba da ponesu ulje, tamjan i pamuk, ali i vunene čarape i sve to potom ostave kod sveca "da prenoći", jer stvari koje provedu noć u prostoriji sa moštima sveca, veruje se, dobijaju magične moći izlečenja.