Gospodine Vukosavljeviću, iako mi elementarno vaspitanje ne dozvoljava da odgovaram na Vaše prozivke i pogrešne navode, ipak moram da zaštitim Beogradski festival igre od Vašeg besa i mržnje, kao što Vi samostalno i hrabro štitite Ministarstvo kulture i informisanja od Aje Jung.

Primetila sam da ste baš juče, na dan obeležavanja 20 godina od bombardovanja zgrade RTS-a, vreme proveli u pisanju dugog i analitičnog pisma meni, direktorki jednog festivala. Umesto da mi imponuje, u potpunosti me užasava da zbog tog pisma niste stigli da provedete ni minut Vašeg vremena u Aberdarevoj.

Zapanjujuće je to što ni 2017 godine, kao ni danas, niste razumeli da Beogradski festival igre ne želi da dobije novac Ministarstva kulture i informisanja tajno i krišom, Vašom voljom ili nevoljom. Beogradski festival igre se događa pred očima publike, pa je javni konkurs jedina pravno valjana mogućnost za dodelu sredstava. Ja odbijam da se domunđavam sa Vašim saradnicima, državnim sekretarima ili šefovima Kabineta, već zahtevam da unapred znam koliko sredstava će biti opredeljeno za održavanje Festivala igre, kao što i Ministarstvo kulture i informisanja uredno, i bar 10 meseci pre održavanja, obaveštavam o programu i načinu njegovog predstavljanja u zemlji i inostranstvu. Podsetiću Vas da taj program i plan aktivnosti šaljem isključivo elektronskom poštom, i da smo se za vreme Vašeg mandata samo jednom sastali. I to je bilo dovoljno, jer ste vreme koristili na izlizane citate i floskule, u pokušaju da fascinirate svoje saradnike.

Gospodine Vukosavljeviću, mnogo ste u svojoj mržnji i pismu odlutali, jer niko nije govorio o novcu, već o Vama. Ni sada, ni 2017. godine, u onom tekstu u Blicu. I niko nije pomenuo Ministarstvo i dragocene ljude koji u njemu rade, već isključivo Vas. Imajte u vidu da nikada nisam licitirala ciframa, već Vašim ignorisanjem programa i najvažnijih svetskih autora i igrača. I nisam Vas „neukusno“ osudila na kratko ministarsko trajanje, jer svedoci smo da Vi trajete baš dugo. Samo sam na pitanje novinara o sudbini već održanog Beogradskog festivala igre, konstatovala da pojedini umetnički dometi i gostovanja velikih zvezda, umeju da nadžive priču o njihovim pozivarima, organizatorima, ali i priču o ministrima, sekretarima i članovima komisija... Htedoh reći, mogli ste bar jednog dana biti deo neke požutele fotografije sa Barišnjikovim, Kilijanom ili Naharinom, a ni to niste uspeli.

O privatnim organizacijama i institicijama kulture, ne bih. Jer su upravo privatne inicijative i projekti stub svakog ozbiljnog društva. Uostalom, gospodine Vukosavljeviću, poznajemo se još od onda kada ste Vi radili u privatnoj agenciji Logos i držali baner marketa Super Vero na prvoj konferenciji za novinare Beogradskog festivala igre. Posle ste ušli u privatni biznis sa nekretninama, a onda igrom nesrećnih okolnosti po kulturu, postali prvi ministar bez kulture i bez informisanja. Zato me i ne čudi da pismo koje potpisujete i upućujete meni, plasirate na zvaničnom sajtu Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, sa vickastim i originalnim naslovom kakvog ste se samo Vi mogli setiti.

U budućnosti, ma gde ona bila, savetovala bih Vam i malo više poštovanja prema ženama i majkama. Bilo da su menadžerke ili umetnice, ili samo uspešne žene. Ako uspete to poštovanje da pokažete, bićete i Vi verujem malo uspešniji.