Kada se kaže "nasilje u porodici" obično se misli na agresivne roditelje koji maltretiraju svoje dete. Ali zastrašujući je broj obrnutih slučajeva: deca maltretiraju roditelje, a oni o tome ćute - jer ih je sramota.

Iako Martina više ni ne želi da vidi tu SMS-poruku, ona jednostavno ne može da je obriše. Na kraju krajeva, nju je poslao njen rođeni sin. Poruka je puna psovki i pretnji - Kad to čitam, obliva me hladan znoj - kaže pedesetogodišnja žena sa zapada Nemačke. Kada su ovakve porodične drame u pitanju niko ne želi da mu se objavi pravo ime. Tako je i sa njom - suviše ju je sramota. Njen sin sada živi u popravnom domu, nakon što je na rođenu majku krenuo sa - palicom za bejzbol. Ali on je ni iz doma ne ostavlja na miru.

Ovakvih slučajeva ima zastrašujuće mnogo: stručnjaci procenjuju da u oko 10 do 16 odsto porodica u Nemačkoj deca maltretiraju svoje roditelje - neka ponekad, a neka redovno. Nije reč samo o deci koja u pubertetu "otkrivaju" šta je to i protive se svemu što im se kaže - već i o malo starijima.

OSEĆAJ KRIVICE: Gde smo pogrešili u njegovom vaspitanju?

Pravi broj takvih slučajeva nije moguće sa sigurnošću utvrditi, jer se mnogi roditelji stide da bilo kome kažu šta se dešava.

"Nedim" je i ranije je bio problematičan. Zapustio je školu, počeo da koristi i drogu. Već sa 16 je i kod kuće zahtevao da se svi pridržavaju pravila koja on postavlja. Na zidu dnevne sobe vise slike porodice sa odmora i sa venčanja jedne od četiri starije ćerke - s njima nikada nije bilo problema. Zato se majka oduvek pitala šta je to što je pogrešno uradila sa Nedimom. Dva puta je čvrsto donosila odluku da će da se obrati Službi za brigu o deci i omladini, i tek iz trećeg puta je konačno i otišla kod njih.

Ona, međutim, kaže da to nije bilo od velike pomoći. Štaviše, da je zaista sprovela u delo savete koje je dobila od službenika, upravo ta služba bi morala da se umeša kako bi - zaštitila dete! Rečeno joj je, na primer, da sinu, ako ujutru odbija da ustane i ide u školu, prolije čašu vode po licu, Ili da mu ne daje ništa za jelo, da mu ne daje novac, niti da mu dozvoljava da uopšte spava u njihovoj kući:

- Pa kako to da uradim? On je još uvek moje dete - kaže Martina.

Vrhunac se dogodio jedne večeri kad je sin došao kući pod uticajem droge. Kod kuće je bio i čovek iz Službe za brigu o deci i omladini koji je otišao, kada je video da sa Nedimom te večeri uopšte neće moći da razgovara. Nakon toga sin se razbesneo, ocu je poručio da "crkne", odnekud izvukao palicu za bejzbol i krenuo na majku.

- Ne znam uopšte odakle mu ta palica - kaže majka.

Otac je ipak stao pred sina, tako da se sve završilo sa psovkama i pretnjama, a Nedim je - otišao iz kuće. Dan kasnije, uhapsila ga je policija. To je sada već bilo konkretno krivično delo - napad hladnim oružjem. Otada ga majka više nije videla. Ponekad samo dobija SMS-poruke pune pretnji i uvreda.

- Možda sam zakazala kod njega - kaže Martina dok s mukom guši suze.

Psihijatar za decu i omladinu Vilhelm Rothaus tvrdi da roditelji nikada nisu jedini problem kada je reč o deci.

Nasilje dece u svim društvenim slojevima

Stručnjaci isto tako tvrde da se takvo ponašanje može zateći među svim socijalnim grupama - kod bogatih i siromašnih, obrazovanih i neobrazovanih. Do nekih 14 godina, tome su sklone i dečaci i devojčice, nakon toga je ipak više dečaka. - Naročito se dobro sećam jedne majke koja mi je priznala da ponekad digne ruku na svoju ćerku iako zna da to nije lepo, ali da je 'užasno sa kakvim prezirom se odnosi prema meni - rekao je psihijatar.

Psihijatar jedino može da savetuje da roditeljima ne pomaže mnogo da "gutaju" sve što im se radi i da se nadaju da će njihovo dete da se "opameti". Nakon nekog perioda nasilja, važan prvi korak je - potražiti stručnu pomoć. U suprotnom će sukob pre da eskalira, nego što će da se smiri.

J. Stanković