OD POCEPANIH PATIKA DO HEROINE VELIKOG SRCA! Miroslava Noćajac: Još kao dete sam sebi rekla: Jednog dana ću ja nekome pomagati

Dok su druga deca imala knjige i nove patike, Miroslava je u školu odlazila sa jednom sveskom i u pocepanoj obući. Gledala je oca koji je punih 18 godina odlazio na dijalizu, živela bez kupatila i veš-mašine i vrlo rano upoznala osećaj nemaštine. Ali umesto gorčine, iz svega toga rodila se jedna odluka – da će, kada bude mogla, pružati ruku drugima.

Danas, posle više od decenije humanitarnog rada, pomaganje za nju više nije povremeni gest već način života. Kroz svoju fondaciju obilazi porodice, decu, stare i bolesne, noseći im hranu i ono što im je potrebno, ali, kako kaže, možda još važnije – osećaj da nisu sami.

U velikom intervjuu Miroslava govori o detinjstvu koje ju je oblikovalo, ljudima čije su je sudbine promenile, siromaštvu koje se često krije iza zatvorenih vrata, donatorima bez kojih njena misija ne bi bila moguća i jednostavnoj životnoj filozofiji: ne morate imati mnogo da biste nekome promenili život.

Kada danas pogledate sve što ste uradili, da li možete da prepoznate trenutak kada je pomaganje drugima prestalo da bude povremeni gest I postalo deo vašeg života?

- Mislim da ne postoji jedan trenutak, već niz godina u kojima je pomaganje drugima postalo deo mene. Počela sam spontano, sa onim što sam imala, a onda sam shvatila da više ne mogu da okrenem glavu od tuđe muke. Poslednjih deset godina pomaganje nije bilo nešto što radim povremeno – to je postao moj život, moja svakodnevica i nešto bez čega više ne umem da zamislim sebe. Upravo me je ta borba i dovela do toga da otvorim svoju fondaciju. Ne mogu zamisliti dan a da nekom ne pomognem ne pružim ruku, to me čini sretnom, to me ispunjava.

Šta mislite da čoveka učini osetljivim na tuđu nevolju – ono što je sam prošao, vaspitanje ili jednostavno nešto što nosimo u sebi?

- Ja mislim da se čovek sa tim jednostavno rodi. Ja sam se iskreno rodila sa tom potrebom da pomažem. Ne bih mogla da zamislim dan u kojem nisam nekome pomogla – bilo da je to čovek, potpuni stranac, dete, starija osoba, pas, mačka ili bilo koja druga životinja. Mene to ispunjava i daje mi osećaj da moj dan ima smisla.

- Naravno, mnogo toga što sam prošla uticalo je na mene. Imala sam veoma teško detinjstvo, gledala sam svog oca kako se godinama bori sa bolešću i kako 18 godina odlazi na dijalizu. Nisam imala detinjstvo kakvo su imala druga deca. Išla sam u školu u pocepanim patikama, bez knjiga, često samo sa sveskom, dok su mi se druga deca zbog toga podsmevala. I tada sam, iako dete, u sebi imala jednu misao: „Jednog dana ću ja nekome pomagati.“

- Možda baš zato danas toliko dobro razumem tuđu muku. Znam kako je kada nemaš, znam kako je kada te je sramota zbog onoga što nemaš i znam koliko nekome može da znači kada mu neko pruži ruku. Zato danas, kada mogu da pomognem, ja ne razmišljam mnogo – jednostavno pomognem. Mislim da je to nešto što nosimo u sebi, a život samo pokaže koliko je to nešto jako.

Ko je osoba koja je vas naučila da ne okrenete glavu kada vidite da je nekome teško? Ko je vaš lični uzor kada govorimo o dobroti?

- Ne mogu da kažem da me je samo jedna osoba tome naučila. Odrasla sam i vaspitana sam tako da nikada ne okrenem glavu od čoveka kome je teško. Tako su me učili moji roditelji, ali me je i moj život dodatno naučio koliko malo nekome može značiti mnogo.

- Odmalena sam verovala da, čak i ako imam samo jednu kiflu ili jednu flašicu vode, mogu da podelim sa nekim ko nema. Ne mora čovek da ima mnogo da bi bio dobar. Nekada je dovoljno samo da pruži ruku, sasluša ili kaže: „Tu sam.“

- Moj lični uzor nisu velike reči niti jedna poznata ličnost. Moj uzor su obični ljudi koji, i kada imaju malo, umeju da podele sa drugima. Jer ja zaista verujem da se lepše diše kada nekome pomogneš. I zato, kada vidim nečiju muku, jednostavno ne umem da prođem pored nje i okrenem glavu.

Vi upoznajete ljude u trenucima kada su možda najranjiviji. Kako im prići i pomoći, a sačuvati njihovo dostojanstvo?

- To je mozda i najtezi deo ovog posla. Kada prilazite čoveku koji je već povređen životom, morate znati kako da mu priđete, jer jedna pogrešna reč ili pogrešan postupak mogu da ga povrede još više.

- Zato u tim situacijama morate imati mnogo razumevanja, strpljenja i, rekla bih, malo i psihologa u sebi. Nije isti pristup detetu, staroj baki ili deki, roditelju koji ne zna kako da prehrani svoju decu ili čoveku koji je prošao kroz neku tešku životnu situaciju. Svakom čoveku morate prići drugačije, ali uvek sa poštovanjem.

- Meni je najvažnije da osoba kojoj pomažem nikada ne oseti da je manje vredna zato što joj je potrebna pomoć. Ne želim da joj oduzmem dostojanstvo, već da joj vratim osećaj sigurnosti i da zna da nije sama.

- Nekada pomoć nije samo ono što donesete u rukama. Nekada je najvažnije da sednete pored nekoga, saslušate ga i kažete: „Tu sam, zajedno ćemo kroz ovo.“

- Jer kada nekome pomažete, ne pomažete samo njegovoj trenutnoj situaciji – pokušavate da mu vratite veru da će sutra ipak biti bolje.

Da li vam se dogodilo da krenete nekome da pomognete, a da se vratite kući sa osećajem da je taj čovek zapravo nešto dao vama?

- Da, mnogo puta. I možda je to ono što me u ovom poslu najviše emotivno iznenadi – krenem da nekome pomognem, a vratim se kući sa osećajem da je zapravo taj čovek dao nešto meni.

- Deca mi često poklanjaju crteže, a jedan dečji sastav me je posebno rasplakao. Jedna devojčica je pisala o meni kao svom uzoru i napisala da jednog dana želi da bude kao ja i da pomaže drugima. Taj sastav mi je ostao u srcu, jer tada shvatite da ono što radite nije samo pomoć jednoj porodici, već možda utičete i na neko dete i na način na koji će ono jednog dana gledati svet.

- Dešava mi se i da mi ljudi kojima pomažem donesu čokoladu, bombonjeru, sok ili nešto sasvim malo. A meni je baš to veliko, jer znam da su to ljudi koji često nemaju ni za sebe. Nekada čak pokušavam da odbijem, jer ne želim da mi bilo šta daju, ali oni imaju potrebu da na neki način uzvrate.

- Posebno me je dirnula jedna baka i deka kojima sam više puta pomagala. Rekli su mi: „Mi nemamo čime da ti uzvratimo, ali naš treći tanjir će uvek biti za tebe.“ Oni svakodnevno dobijaju ručak iz narodne kuhinje i, iako ni sami nemaju mnogo, žele da taj svoj ručak podele sa mnom.

- To su trenuci kada shvatim da pomoć nije samo ono što čovek pruži drugome. Nekada ti ljudi, iako imaju najmanje, daju najviše – ljubav, zahvalnost, pažnju i osećaj da negde pripadaš. I baš zbog takvih trenutaka se kući često vratim mnogo bogatija nego što sam otišla.

Koja vas je ljudska sudbina promenila – ne nužno najtužnija, već ona posle koje više niste gledali na život na isti način?

- Bilo je mnogo ljudskih sudbina koje su me promenile i teško mi je da izdvojim samo jednu. Ali možda su me najviše promenili ljudi koji, uprkos tome što nemaju gotovo ništa, i dalje uspevaju da sačuvaju dobrotu, osmeh i veru u život.

- Kada vidite dete koje prolazi kroz teškoće, a ono vas dočeka sa osmehom Iinacrta vam crtež, ili staru baku i deku koji nemaju dovoljno ni za sebe, a ipak vam kažu da će uvek biti mesta za vas za njihovim stolom – tada shvatite koliko često mi koji imamo mnogo više zapravo zaboravimo šta je najvažnije.

- Ali posebno me promenila spoznaja da čovek može da prođe kroz najteže stvari, a da ipak ne postane ogorčen. To me je naučilo da život ne gledam samo kroz ono što nam se dešava, već kroz ono što biramo da damo drugima uprkos svemu.

- Zato danas na život gledam drugačije. Ne pitam se više šta ja nemam, već šta mogu da uradim za nekoga ko trenutno ima još manje. Mislim da su me upravo ti ljudi najviše promenili.

Postoji li nešto što ste kroz ovaj posao naučili o siromaštvu, a što ljudi koji ga nikada nisu iskusili uglavnom ne razumeju?

- Naučila sam da siromaštvo nije samo kada nemaš novca. Siromaštvo je mnogo dublje od toga. To je kada dete ćuti jer ne želi da kaže da nema za užinu, kada neko ne traži pomoć jer ga je sramota, kada roditelj bira da li će kupiti lek ili hranu, kada čovek obuče poslednje što ima i nada se da niko neće primetiti.

- Ja sam deo toga i sama prošla kao dete, zato možda danas još bolje razumem ljude kojima pomažem. Ali kroz ovaj posao sam shvatila koliko ljudi umeju da sakriju svoju muku. Nekada najviše pati upravo onaj koji najmanje traži.

- I naučila sam još nešto – čoveku koji nema ne treba samo dati ono što mu nedostaje. Treba mu prići sa poštovanjem, bez sažaljenja i bez osećaja da je zbog toga manje vredan. Jer svako ko danas nema može sutra imati, a ono što čoveka zaista određuje nije koliko ima u novčaniku, već koliko ima u srcu.

- Zato ja ne želim samo da nekome odnesem paket i odem. Želim da ta osoba oseti da je neko vidi, čuje i da nije sama.

Kada svakodnevno gledate koliko malo nekome nedostaje da bi živeo dostojanstvenije, da li ste promenili sopstveni odnos prema novcu, stvarima i onome što nazivamo „normalnim životom“?

- Iskreno, novac me nikada nije činio srećnom. Možda baš zato što sam kroz život shvatila koliko je sve prolazno – danas imaš, sutra nemaš. Isto je I sa stvarima. Čovek može da ima punu kuću, a da bude prazan iznutra.

- Meni su danas najvažniji zdravlje, dobrota i ono što čovek nosi u srcu. Kada svakodnevno gledate koliko nekome malo nedostaje da bi živeo dostojanstvenije, onda shvatite da ono što nama deluje kao sitnica nekome može promeniti ceo dan, pa i život.

- Ne kažem da novac nije potreban – jeste, jer njime možemo da obezbedimo ono osnovno i pomognemo ljudima. Ali novac za mene nikada nije bio merilo sreće. On je prolazna stvar, kao i sve materijalno. Ono što ostaje iza čoveka jeste dobrota koju je pružio i ljudi kojima je pomogao.

Fondacija danas nosi ime „Obrok za druga“. Kada zamišljate gde će biti za pet godina, šta biste voleli da kažete: „E, zbog ovoga je vredelo početi“?

- Fondacija nosi ime po mom prezimenu jer sam ja ono dete koje je teško živelo i godinama gledalo bolesnog oca. Godinama sam prala njegove krvave košulje kako bi mogao čist da ide na dijalizu. Nismo imali kupatilo, nismo imali veš-mašinu, nismo imali gde da se kupamo, a spavali smo u vlažnom delu kuće, u vlažnoj prostoriji. Zato mi je važno da fondacija nosi upravo to ime i da iz svega što sam prošla nastane nešto dobro.

- Volela bih da za pet godina mogu da kažem: „E, zbog ovoga je vredelo početi.“ Volela bih da fondacija napreduje, da pomogne što većem broju ljudi i da nikada ne zaboravi zbog čega je nastala. To mi je najveća želja i svojevrsna zahvalnost mojim roditeljima, koji su me napravili ovakvim
čovekom.

Često govorimo da živimo u vremenu u kojem su ljudi postali okrenuti sebi. Da li vas iskustvo sa donatorima i običnim ljudima demantuje – jesmo li kao društvo ipak spremni da pomognemo kada vidimo tuđu nevolju?

- Iskreno, moje iskustvo me je naučilo da smo kao ljudi podeljeni. Postoje oni koji će okrenuti glavu, pa čak i da se podsmevaju nekome zato što nema, ali postoje i oni drugi – ljudi velikog srca koji ne mogu da vide tuđu nevolju, a da ne pokušaju da pomognu.

- Ja sam imala sreću da kroz ovih deset godina upoznam upravo mnogo takvih ljudi. To su moji donatori koji su godinama uz mene, koji su stajali iza mene kad god je bilo potrebno da se pomogne nekome. Posebno želim da im budem zahvalna, jer bez njih mnoge stvari koje smo uradili ne bi bile moguće.

- Veliku zahvalnost dugujem mojim Beograđanima, Obrenovčanima, Novosađanima, ali i ljudima iz Rume koji su me podržavali. I ne mogu da ne pomenem naše ljude iz dijaspore. Oni su daleko od svoje zemlje, ali kada čuju da je nekome ovde potrebna pomoć, često pokažu koliko im je i dalje stalo do ljudi iz naše zemlje.

- Zato ne mislim da je dobrota nestala. Ona je tu, samo možda nije uvek najglasnija. Ja je srećem svakog dana kroz svoje donatore, prijatelje fondacije i obične ljude koji, kada vide tuđu nevolju, odluče da ne okrenu glavu.

Kada bi vas sada gledao neko ko želi da pomogne, ali misli da njegovih 500 dinara, jedan obrok ili jedna kesa namirnica ne mogu ništa da promene – šta biste mu poručili?

- Poručila bih mu da nikada ne pomisli da je 500 dinara malo. Nekada je upravo tih 500 dinara dovoljno da jedna porodica tog dana ne bude gladna.

- Za taj novac možemo kupiti nekoliko osnovnih namirnica – hleb, krompir, testeninu, nešto što će omogućiti da se spremi makar jedan skroman obrok. Možda nama to deluje kao sitnica, ali porodici koja nema šta da stavi na sto to nije sitnica. To je obrok. To je trenutak u kojem majka može da kaže detetu: „Evo, jedemo.“

- Isto je i sa jednom kesom namirnica ili jednim obrokom. Kada se mnogo ljudi
udruži, od malih stvari nastane velika pomoć. Zato bih svakome ko misli da ne može mnogo da poručila: nemojte čekati da imate mnogo da biste pomogli. Pomozite onoliko koliko možete. Nekome i ono što je vama malo može značiti mnogo.

Da sutra više ne možete da radite ovo što radite, šta biste želeli da ostane iza vas – fondacija, broj ljudi kojima ste pomogli ili ideja da je neko, gledajući vas, odlučio da i sam počne da pomaže?

- Iskreno, ja ne želim nikada da prestanem da se bavim ovim. Ovo nije samo moj posao, ovo sam ja. Svako jutro kada se probudim imam potrebu da nekome pomognem i to me čini srećnom.

- Kao što neko voli svoj posao i ne može da zamisli da radi bilo šta drugo, tako i ja ne mogu da zamislim svoj život bez pomaganja. Do kraja života želim da budem uz ljude kojima je pomoć potrebna. Ja sam, zapravo, nesrećna onda kada znam da nekome mogu da pomognem, a ne uspevam da obezbedim pomoć ili donaciju. Zato bih volela da iza mene ne ostane samo broj ljudi kojima smo pomogli, već nešto mnogo veće – da neko jednog dana kaže: „Gledao sam Miru kako pomaže i poželeo sam i ja da pomognem.

- Ako uspem da u nekome probudim potrebu da učini dobro delo, onda znam da sve ovo nije bilo uzalud. A moja najveća želja je da fondacija raste i da jednog dana, kada mene možda ne bude da dobrota nastavi da živi kroz ljude koje smo pokrenuli.