Postojalo je vreme kada se porodične nesuglasice nisu delile na društvenim mrežama, nisu se pretvarale u javne rasprave, i nisu postojale „publike“ koja bi sudila.
Problemi u porodici rešavali su se tiho, diskretno, između ukućana, u četiri zida, uz razgovor i, ponekad, tišinu koja je govorila više od reči.
Roditelji su sedeli sa decom i razgovarali, bake i deke su prenosile iskustvo i savete, a braća i sestre su učili kako se kompromis postiže. Nije bilo potreba za dokazivanjem, za „osvetom“ ili za momentalnim reakcijama. Sve se odvijalo polako, često uz smeh, ponekad uz suze, ali uvek sa osećajem zajedništva.
Deca su učila vrednost poštovanja i strpljenja. Naučili su da problemi nisu drama za celokupni svet, već deo života koji se može rešiti razgovorom i razumevanjem. Nisu postojale instant reakcije, lajkovi ili komentari – postojali su samo ljudi koje volimo i koji žele najbolje za nas.
Danas, kada se mnoge rasprave i nesuglasice brzo iznose u javnost, lako zaboravimo koliko je važno sačuvati privatnost i rešavati stvari unutar porodice. Nekadašnji način nije bio savršen, ali je učio strpljenju, empatiji i poštovanju prema drugima.
Ove uspomene nas podsećaju na vrednost tišine, diskrecije i lične odgovornosti. Na vreme kada je rešavanje problema značilo više od pokazivanja „ko je u pravu“.
Autor: D.Bošković
