Dalibor Arbutina već više od deset godina vodi Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije. Za narednih pet godina, smatra, ključno je uspostaviti pravni okvir, osnažiti regulatorno telo i razviti studijske programe koji će obezbediti kontinuirani razvoj kadrova.
Srbija, kaže on, ima stručnjake i infrastrukturu za prve faze nuklearnih projekata, ali uspeh zavisi od koordinisanog pristupa između države, obrazovnih institucija i međunarodnih partnera, kako bi nuklearna energija postala siguran i održiv deo energetskog miksa.
Arbutina ističe da budućnost nuklearne energetike u Srbiji zavisi od strateških odluka države, ulaganja u obrazovanje i zadržavanja stručnjaka.
Već više od decenije vodite Nuklearne objekte Srbije. Kako vam to dugogodišnje iskustvo pomaže da sagledate realne mogućnosti Srbije u razvoju nuklearne energetike danas? Koje su iskustvene prekretnice najviše oblikovale vaš sadašnji pogled?
- Moj prvi pravi inženjerski posao i iskustvo u ovoj oblasti imao sam u Javnom preduzeću Nuklearni objekti Srbije na realizaciji projekta prepakivanja i transporta isluženog nuklearnog goriva istraživačkog nuklearnog reaktora RA u zemlju porekla Rusku Federaciju i upravo u radu na tom projektu sam imao prilike da se upoznam i vidim na delu sve aktivnosti koje su bile potrebne da se tako jedan kompleksan i nerutinski posao realizuje, u našoj zemlji i sa našim ljudima i stručnjacima, i uz veliku podršku eksperata iz Međunarodne agencije za atomsku energiju i Ruske Federacije kao nosioca tehnologije.
Sa tom generacijom mladih inženjera, a koji su vremenom postali vrhunski eksperti, sam od tada u kontinuitetu na poslovima sanacije istorijske zaostavštine prethodnih nuklearnih programa. Uz tekuće prolazne probleme koje uz pomoć Vlade Republike Srbije i resornog ministarstva uspešno rešavamo, uspevamo i da realizujemo zadate ciljeve i da nuklearnim objektima upravljamo na siguran i bezbedan način.
Često ističete da Srbija ima stručnjake sposobne da iznesu nuklearne projekte u prvoj fazi. Na čemu zasnivate tu procenu i šta bi trebalo uraditi da se taj kadar dodatno osnaži?
- Program uvođenja nuklearne energetike ne zasniva se samo na poznavanju reaktorske tehnologije već je sinergija više tehničkih oblasti od kojih zavisi sigurnost nuklearnih postrojenja. U odnosu na klasične termoelektrane, za čiji rad imamo i stručnjake i iskustvo, nuklearne elektrane se razlikuju samo u delu koji generiše toplotu, koja generiše paru koja pokreće turbine, tj. u tom nuklearnom delu.
Javno preduzeće u svom sastavu ima dva istraživačka nuklearna reaktora i ekipu stručnjaka koja radi sve ove godine na njihovom održavanju i sanaciji, ali i ekipe eksperata u pratećim nuklearnim oblastima kojima se garantuje sigurnost i bezbednosti tih objekata kao što su radijaciona sigurnost, nuklearna bezbednost i upravljaje radioaktivnim otpadom.
Uz sačuvan kadar koji je iz Instituta za nuklearne nauke Vinča prešao u Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije, na čijem sam čelu, razvila se nova ekipa kadrova koja može biti osnova za proširenje potrebne kadrovske baze za programe koje država izabere. Povremeno je ovo preduzeće bilo suočeno sa kadrovskom fluktuacijom, pogotovo u talasu razvoja IT sektora u Srbiji, što nije dobro ukoliko se dugoročno planira. Za razvoj uskostručnih specijalista za ovakav program potrebno je vreme, i uz pomoć eksperata MAAE oni mogu steći i potrebno iskustvo za rad i odlučivanje. Međutim potrebno je obezbediti i uslove da se kadrovi ne odlivaju, i za to nam je potrebna pomoć države, kao što smo je imali i do sada.
Ima li srpskih stručnjaka u inostranstvu koji bi mogli da nam pomognu u uvođenju nuklearne energetike?
- Više puta u prošlosti, a i ovih dana moglo se čuti u javnosti o negativnim pratećim posledicama donošenja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SFRJ. Veliki broj tada aktivnih stručnjaka, u najboljim godinama svoje karijere napustili su državu devedesetih. Interesovanje mladih za studiranje relevantnih programa se takođe smanjilo do zanemarljivog, pa su fakulteti koji su imali namenske studijske programe kao na primer Mašinski i Elektrotehnički fakultet u Beogradu, ugasili takve programe. U međuvremenu su i ti stručnjaci koji su tada napustili državu otišli u penziju. Poznato nam je iz na osnovu susreta koje smo imali, a i javno dosupnih publikacija da postoji izvestan manji broj mlađih ljudi koji su imali lična interesovanja za ovu oblast i izabrali da studiraju u inostranstvu i ostanu u oblasti radeći tamo. I iz našeg preduzeća je nekoliko saradnika odlučilo da se usavršava na poslovima u inostranstvu.
Kada govorimo o perspektivi nuklearne energije u Srbiji, šta smatrate realnim vremenskim okvirom za ulazak zemlje u proces izgradnje nuklearne elektrane?
- Taj vremenski okvir će zavisiti od izabrane stategije za uvođenje nuklearne energetike u Srbiju. Još se u javnosti mogu čuti argumenti za različite opcije: od participacije u nekoj nuklearnoj elektrani u okruženju, preko malih modularnih elektrana do izgradnje jedne ili više velikih, standardnih nuklearnih elektrana. Samo po sebi je očigledno da ti vremenski okviri mogu biti značajno različiti, a najduži bi bio za izgradnju velike elektrane.
Rokovi za izgradnju velikih elektrana se sve više skraćuju, pa danas se može videti da se oni kreću od 7 do 15 godina, zavisno od modela, tipa, isporučioca i raspoloživih resursa. Svaki investitor danas, pa i država, imaju interes da se uložena sredstva što brže počnu vraćati. To će biti svakako jedan od kriterijuma za izbor isporučioca.
Koje su moguće lokacije za gradnju NE u Srbiji?
- U periodu kad je SFRJ planirala izgradnju NE Krško i raspisala tender za niz novih elektrana, izvršena su određena ispitivanja pogodnih lokacija u SFRJ, od kojih i nekoliko u Republici Srbiji. Koliko bi one i danas u novim okolnostima bile povoljne tek ostaje da se vidi. Međunarodna agencija za atomsku eneriju izdala je niz publikacija čija je tematika kriterijumi za ocenu lokacije za nuklearnu elektranu. Ti kriterijumi imaju fokus na sigurnosti, uticaju na životnu sredinu i ekonomičnost, a kao uslov se postavlja dostupnost izvora značajnih koliičina rashladne vode, niska gustina naseljenosti, geološka stabilnost, seizmički integritet, jednostavna transportna rešenja i pristupačnost, povezivanje na električnu mrežu i prihvatanje javnosti. Zahtevi treba da zadovolje ravnotežu pouzdanosti projektnih rešenja u odnosu na spoljašnje prirodne rizike i društvene potrebe.
Male modularne elektrane (SMR) u svetu se često predstavljaju kao brže rešenje za energetsku tranziciju. Koliko su one realna opcija za Srbiju i koji bi modeli bili najprihvatljiviji?
- Nekoliko tehničkih rešenja čini da su male modularne elektrane optimalno rešenje za pojedine situacije. Država još nije izabrala optimalan put za Republiku Srbiju za uvođenje nuklearne energetike u energetski miks. Izbor će zavisiti od mnogih faktora, kao što su finasijska rešenja, rokovi realizacije i aktuelne potrebe energijom.
Mali modularni nuklearni reaktori se razlikuju od standardnih po veličini, snazi, činjenici da su ugrađene inherentne mere sigurnosti, fleksibilnosti dizajna kao i mogućnosti da se relativno jednostavno proširuje kapacitet na lokaciji. Pogodnim ih čine i određena tehnička rešenja kao što je na primer ređa potreba za remontom i zamenom goriva na primer. Jedna od prednosti ovih reaktora je što je njihova izgradnja brža u odnosu na standardne reaktore, jer se izgrađeni dopremaju na izbranu lokaciju. Imajući u vidu činjenicu da su mali, moguće ih je locirati i na lokacijama koje ne bi bile pogodne za standardne reaktore. Njihova veličina i fleksibilnost dizajna, koji se kreće od tzv. mikroreaktora snage 10 MW(e) do 300 MW(e) čine mogućim da se postave na različite lokacije, kao što su na primer male udaljene zajednice, industrijska postrojenja na nedostupnim lokacijama i slično.
Snaga malih modularnih reaktora se može kretati do 300 MW(e) po jedinici, što je otprilike 1/3 proizvodnog kapaciteta standardnih nuklearnih reaktora. Koji bi modeli bili prihvatljivi za Srbiju, zavisiće od karakteristika lokacije i energetskih potreba definisanog prioriteta za rešavanje u tom trenutku.
Koje sve zemlje izvoze civilnu nuklearnu energetsku tehnologiju?
- Trenutno najveći izvoznici nuklearnih elektrana i nuklearnih tehnologija su Rusija, Kina, SAD, Južna Koreja i Francuska, (ne nužno ovim redom, zavisno o kojem elementu tehnologije je reč). SAD su uglavnom danas fokusirane i na nove generacije malih modularnih reaktora.
Prilikom gradnje NE u inostranstvu poslednjih godina u nekim slučajevima su drastično probijani troškovi gradnje. Koji su načini da se to izbegne? Ima li tu uopšte posla za našu građevinsku industriju?
- Troškovi izgradnje će takođe zavisiti od tipa elektrane za koju se Srbija odluči. Ako je reč o malim moduarnim elektranama, za očekivati je da u tom slučaju neće doći do probijanja planskih rokova i troškova, jer se isporučuje završen proizvod. Kad je reč o velikim reaktorima, mnoge okolnosti mogu dovesti, i dovodile su u poznatoj prošlosti do probijanja rokova a samim tim i troškova izgradnje. Iako je poznato da nuklearne elektrane nisu nikakva eksperimentalna postrojenja, na kojima nije poznato šta se može u toku gradnje dogoditi, već objekti sa višestruko testiranim i realizovanim tehničkim rešenjima do probijanja rokova povremeno ipak dođe. Uzroci su najčešće lokalne prirode, od političkih i finasijskih, preko lokacijskih - novih saznanja koja traže dodatne radove ili do novih tehničkih rešenja do kojih se u međuvremenu došlo, a koja su sigurnija i ipak izabrana uprkos kašnjenju do kojih dovode.
Najbolje rešenje da se izbegne probijanje troškova bi bilo da se ne probiju rokovi, a to znači da bi svi pripremni radovi morali biti detaljno i u potpunosti završeni, do nivoa koji je za tu fazu predviđen.
Da li će biti posla za našu građevinsku industriju zavisiće od izabranog tipa elektrane. Ali nuklearna elektrana nije samo zgrada reaktora već i niz pratećih funkcionalnih objekata i sistema u okruženju elektrane, za čiju bi realizaciju u principu moglo da ima mesta, koliko se ona usmeri i pripremi za takve zadatke.
Najveći izazov u javnosti je poverenje građana. Kako biste objasnili današnje standarde nuklearne bezbednosti i koliko su oni različiti od percepcije koju ljudi imaju?
- Perecepcija javnosti o rizicima nuklearnih tehnologija bila je pre svega posledica viđenih efekata koje nuklearna energija može da ima po stanovništvo i životnu sredinu (prva vojna primena nuklearne energije 1945. na japanske gradove Hirošimu i Nagasaki, kao i akcidenti na nuklearnim elektranama sa globalnim efektima, više Černobil nego Fukušima). Iako su nuklearni akcidenti retki događaji, stoga što prouzrokuju ozbiljnu štetu, generišu jak signal o neobičajeno visokom riziku nuklearno-energetskih postrojenja, što doprinosi fromiranju njene negativne perecepcije.
Istraživanja su pokazala da čak i u zemljama sa velikim brojem nuklearnih elektrana i stabilnom eksploatacionom istorijom bez akcidenata, posledice velikih akcidenata, nezavisno od udaljenosti tih objekata, doprinele su smanjenju poveranja javnosti u nuklearnu energetiku. Međutim, s druge strane, akcidenti doprinose i unapređenju sigurnosnih zahteva i standarda. Za svaki akcident na nuklearnim postrojenjima, a posebno za one po svojim posledicama najveće (Ostrvo tri milje 1979, Černobil 1986, Fukušima 2011) se sprovodi detaljna analiza uzroka, toka, preduzetih mera i njhove efikasnosti i posledica, i na osnovu tih tzv. "naučenih lekcija" tehnički, organizacioni i kadrovski zahtevi u pogledu sigurnosti nuklearnih objekata se značajno unapređuju, što s druge strane takođe utiče na podizanje poverenja javnosti.
Istraživanja su pokazala da je poverenje javnosti u nuklearnu energiju veće u zajednicama koje već imaju instalirane nuklearne objekte. Kao rezultat toga, današnje generacije nuklearno-energetskih postrojenja se grade prema inoviranim i strožim sigurnosnim zahtevima i zasnovano na operativnom iskustvu koje danas iznosi 20378 reaktor-godina (prema podacima MAAE).
Ako Srbija donese stratešku odluku da ulazi u nuklearnu energetiku, šta bi bila tri najvažnija koraka koja moramo preduzeti u narednih pet godina?
- Najvažniji koraci bi se odnosili na uspostavljanje pravnog i institucionalnog okvira za uvođenje nuklearne energetike, osnaživanje regulatornog tela, i uspostavljanje studijskih programa na relevantnim fakultetima. Sem toga potrebno je prepoznati potrebnu institucionalnu infrastrukturu za reagovanje u slučaju akcidenta i raditi na podizanju tih elemenata i njihovom povezivanju. I u tom procesu, u nekom trenutku otvoriti ponovo preispitivanje lokacija i ispitivanje mikrolokacija za nuklearnu elektranu.
Autor: Dalibor Stankov
