Samopouzdanje nije stvar sa kojom se neko rodi ili bez koje neko ostane.
To je ideja — i često pogrešna.
Većina ljudi ne pati od stvarnog nedostatka sposobnosti, potencijala ili talenta.
Pati od misli koje ponavljaju dovoljno dugo da postanu „istina“.
Ta „istina“ obično počinje tiho:
· „Šta ako nisam dovoljno dobar/dobra?“
· „Šta ako pogrešim?“
· „Šta će drugi misliti?“
I onda — bez da se primeti — samopouzdanje ne nestane preko noći, već se polako predaje.Ne kritičaru spolja, već onom unutrašnjem.
Tri stvari pravi razliku — uvek:
· Način na koji se razgovara sa sobom: unutrašnji glas može da bude podrška ili najgori neprijatelj.
· Sitne akcije: svaki završen mali korak postaje dokaz koji menja sliku o sebi.
· Odnos prema grešci: neuspeh nije kraj — nego smernica gde treba dalje.
Podsećanje:
Samopouzdanje nije osećaj savršenosti, sigurnosti ili garancije uspeha.
To je mirna odluka:
„Iako ne znam sve — krenuću.“
„Iako postoji rizik — pokušaću.“
„Iako mogu da padnem — ustajem.“
Za one koji žele primenljivo, ne motivaciono rešenje — koraci, alati i način kako da samopouzdanje postane navika, a ne inspiraciona fraza — nalaze se ovde:
Autor: S.M.
