Da li je slava i danas misionarski pečat pravoslavlja u srpskom narodu ili se pretvorila u još jedan društveni ritual, često praćen više ili manje ukusa u obeležavanju? Odakle uopšte potiče ovaj jedinstveni običaj i zašto je toliko duboko ukorenjen u našem identitetu?
Prema rečima sveštenika dr Ugrina Popovića, slava je u naš narod ušla kao hrišćanski odgovor na paganske svetkovine i kao trajna garancija da će se vera u Hrista ukoreniti i održati kroz vekove. Njena misija, kako ističe, bila je da prelazak od paganstva ka hrišćanstvu učini prirodnim, lakšim i trajnim.
- I, zaista, od tada, a ima tome oko 1000 godina, Srbin i kad je siromašan i kad je bogat, i kad ima i kad nema, i kad je srećan i kad je nesrećan, bolestan i zdrav, i kad sme i kad mu se brani, u miru i u ratu, i kad „veruje“ i kad „ne veruje“, srpski seljak, radnik, ratnik, učitelj, profesor, direktor… slavi Slavu – kaže otac Ugrin, prenosi portal cudo.rs.
- U čast onog sveca, kojeg je njegov daleki pra-pra predak prihvatio za zaštitnika svog doma, on priprema manje ili više bogatu trpezu. Kuva se žito, sveštenik ili domaćin zareže kolač u obliku krsta i zalije crvenim vinom, pali se slavska sveća uz čitanje molitve, te ukućani pristupaju trpezi koja je tog dana znatno bogatija od svakodnevne.
- Slava je, kako kaže otac Ugrin, jedini običaj u našem narodu koji nije izgubio svoj kontinuitet u vremenu. Dakle, nije bilo vremena kada Srbin nije slavio slavu. I pod Turcima, i pod komunistima, Ugarima, Bugarima, Nemcima, Austrijancima… taj se običaj održao i pokoljenjima predao.
- Danas se slava obeležava u skladu sa vremenom u kojem smo - dodaje on.
Molitva za slavu
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Gospode Bože naš, Tebi prinosimo hvalu i slavu u dan kada proslavljamo svetitelja Tvog,(ime sveca, npr. Svetog Nikolu), zaštitnika našeg doma i naše porodice. Blagodarimo Ti na svemu što si nam darovao - na zdravlju, na hlebu, na ljubavi i na veri koju si posadio u srcima naših predaka, a preko njih i u naša srca. Pogledaj, Gospode, na ovu skromnu trpezu, blagoslovi hleb, žito, vino i svako jelo i piće koje smo pripremili u čast Tvog svetitelja. Podari mir, ljubav i slogu ovom domu i svima koji danas zajedno sa nama slave. Neka nas molitve Svetog (ime svetitelja) prate kroz život, čuvaju od zla i približe Tvojoj svetlosti. Pomeni, Gospode, sve naše žive i upokojene pretke koji su ovu slavu slavili pre nas, i udostoj ih Carstva Tvoga. Ojačaj nas u veri, da ovu svetu tradiciju očuvamo i prenesemo deci našoj, kao što su naši preci preneli nama. Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin
Međutim, on ukazuje i na savremene izazove:
- Svakako da ima odudaranja i malograđanske prenaglašenosti, ali ipak… mi smo, zbog komunizma i urođene potrebe da budemo ono što nismo, ipak duhovni skorojevići. Probuđeni tek devedesetih i onda stihijski gurnuti u crkve, skoro isto kad smo gurnuti i u rat. Taj miks krsta i bajoneta nas je pratio celokupne te decenije, tako da se, više ili manje uspešno, od toga još uvek oporavljamo – ističe sveštenik Ugrin Popović.
- Jednostavno, zbog toga imamo taj skorojevićki pristup svemu - pa i slavi i običajima. Nije to ništa strašno. Samo etapa na putu nacionalnog uzrastanja - dodaje on.
Upravo to nas, kaže on, vraća suštinskoj misiji slave:
- Što nas opet vraća pojmu slave kao misionarskog oruđa. Jednom rečju, ako smo skorojevići mi, ne mora da znači da će to da budu i naša deca. Te je baš zbog toga važno slavu održati i njima predati. Prosto, nema veze… neka ove godine ili ove decenije to bude uz Mitra Mirića ili čak tehno, ali akcenat i nije na načinu proslave koliko na samom kontinuitetu.
I kao što bi rekao jedan naš daroviti pesnik: "Što ja počeh ti produži!" Slava nije samo porodična tradicija ili kulturni simbol. Ona je duboko ukorenjena hrišćanska svetinja, spomen na dan kada je naša porodica kroz jednog sveca ušla u Crkvu. I kada znamo da je svako od nas karika u tom dugom lancu predaka i potomaka, onda znamo i šta nam je činiti: očuvati i preneti.
Autor: A.A.
