Goran (46) iz Loznice, bivši rudar, danas je samohrani otac petoro dece i u borbi za preživljavanje – potpuno sam. Njegova supruga ih je, prema njegovim rečima, napustila bez objašnjenja, a on je ostao da se brine o svemu: o hrani, školovanju, zdravlju i najteže – o krovu nad glavom koji više skoro i da ne postoji.
- Deca mi strepe kad vide oblake. Krov ne postoji, voda curi sa svih strana, kreveti su mokri, a mi nemamo kud. Kad kiša krene, mi ne spavamo - sedimo u ćoškovima i pokušavamo da spasemo posteljinu, priča Goran sa suzama u očima.
Radi od jutra do mraka – u šumi, na najtežim poslovima. Seče, cepa, vuče drva, kako bi barem obezbedio obrok za svoju decu.
- Sve radim, ništa ne odbijam, samo da ih nahranim. I najbolja su deca na svetu, ne zna se koje je bolje - kaže ovaj hrabri otac.
Deca ga ne ostavljaju samog - stariji paze na mlađe, zajedno čiste, pomažu oko svega. Ipak, i pored dobrog duha, strah ne prestaje - dolazi zima, a Goranova kuća je neuslovna, puna vlage, bez izolacije i sa delovima krova koji se raspadaju.
- Rekli su mi da napustim kuću, ali gde da idem? Nemam novca ni za kiriju, ni za druge troškove. Samo Boga molim da neko pomogne. Za decu - ne za mene - kaže on.
Uprkos bedi, siromaštvu i svakodnevnoj neizvesnosti, Goran se ne predaje - veruje u ljude, u bolje sutra, u neku malu šansu da njegova deca konačno dobiju detinjstvo kakvo zaslužuju.
Autor: Dalibor Stankov
