Pročitajte intervju sa grobarom koji je godinama pripremao tela za sahranu.
"Ja sam osoba dosta snažnog mentalnog sklopa, inače verovatno ne bih mogao da radim u ovoj profesiji, da se svakodnevno susrećem sa patnjom ljudi i njihovim suzama. Jako mi je žao svih njih, osećam njihove emocije, ali posle sahrana uspevam nekako da dođem sebi, da idem dalje, ali ne mogu da se oporavim od sahrane dece", kaže Robert Konječni, grobar koji u nastavku govori o sahrani devojčice od 1,5 godine, čiju sliku ne može da izbaci iz glave.
Koja tela je najteže gledati?
"Ja lično? Tela dece. Uvek kažem da su najmanji kovčezi definitivno najteži. Ja sam osoba prilično snažnog mentalnog sklopa, inače verovatno ne bih mogao da radim u ovoj profesiji, da se svakodnevno susrećem sa patnjom ljudi i njihovim suzama. Jako mi je žao svih njih, osećam njihove emocije, ali posle sahrana uspevam nekako da dođem sebi. Međutim, posle sahrane dece ne mogu da se oporavim. To je u meni".
"Na sreću, ne. Ali one koje su se desile, bile su mi veoma teške".
Možete li da kažete nešto više o tome?
"Sahrana jednoipogodišnjeg deteta. U pitanju je bila neka vrsta bakterijske infekcije koju je devojčica dobila dok se igrala. Pokupili smo je iz bolničke mrtvačnice. Telo deteta nam je predao lokalni radnik koji ga je doneo u maloj torbi. Morao sam da ga otvorim da bih ga identifikovao, da proverim da li se poklapaju ime i prezime na narukvici pričvršćenoj za dršku.
Kada sam otvorio torbu... Video sam malu lutku koja spava. Izgledala je tako mirno, tako lepo, baš kao da je zaspala. Uradio sam ovu identifikaciju, zatvorio torbu, stavio telo na nosila i odneo do mrtvačkih kola. Stigli smo u pogrebno preduzeće i stavili devojčicu u hladnu sobu. Na dan sahrane spremio sam je. Oprao sam je, obukao je i pripremio kako treba. Stavili smo je u kovčeg i odneli u kapelu. Kada sam video majku koja je došla na sahranu...
Bila je potpuno uništena. Razorena. U rukama je držala plišanog medu dugačkog pola metra. Jedva je stajala uz podršku supruga, kome su takođe bile suze u očima. Baba i deda su stajali malo dalje, takođe uplakani. Tu su bili i brat preminule devojčice, tetke i stričevi. Pitali smo muža da li su sigurni da treba da otvorimo kovčeg jer smo se to ranije dogovorili. Ovo je bila volja porodice, ali sam želeo da se uverim da se osećaju sposobnim i spremnim za to.
On je odgovorio 'da'. Nikada neću zaboraviti šta se desilo kada smo ga otvorili. Taj nalet suza, to jecanje... Majka grli svoju mrtvu ćerku. Kada biste me pitali koliko veliki očaj može da bude, rekao bih vam da je ovaj prizor nešto neopisivo. Svedočenje nečemu ovakvom, promeni nešto u vama zauvek.
Sećam se, moj prijatelj i ja smo stajali ispred ovog kovčega, jedan na jednoj, drugi na drugoj strani i nismo mogli da se kontrolišemo. Sećam se osećaja stezanja u grlu, srca i suza koje su mi navirale na oči. Emocije i bes koji raste u meni, toliki bes da bih hteo nešto da zgrabim u ruke i svom snagom bacim o zid".
Na koga ste ljuti tada?
"Na koga? Ljut sam kada onaj gore uzima tako malog, nevinog anđela i ostavlja u životu najgore razbojnike. I u isto vreme, možda ne treba da priznam, osetio sam zahvalnost. Zahvalnost što ću uskoro doći kući i moja deca će doći da me pozdrave. U jednom trenutku smo od oca devojčice čuli: 'Gospodo, zatvorite ovaj kovčeg, dosta je bilo'. Morao je da odvuče svoju ženu od tog malog belog kovčega. Nije htela da je ostavi.
Došlo je vreme da se kovčeg spusti u grob. Uradili smo to, zatvorili i stavili cveće. I u tom trenutku, devojčicin brat, imao je verovatno pet godina, možda malo stariji, briznuo je u srceparajuće, divlje jecaje. Tamo su svi plakali, ali kada sam čuo dete kako jeca, nisam mogao da izdržim. Jednostavno nisam mogao da podnesem. Okrenuo sam se i otišao daleko, da se samo smirim. Moj prijatelj je uradio isto".
Da li ste ponovo bili na grobu te devojčice?
"Više puta. Skoro svaki put kada posetim ovo groblje, pogledam njen grob. I dalje vidim kako leži u tom kovčegu. Ovo je slika koju imam u glavi i koje se nikada neću otarasiti".
Autor: Snežana Milovanov
