Danijela Ostojić, poznati klinički psiholog, isitče da je "život na čekanju" prečesta pojava u modernom dobu
Klinički psiholog Danijela Ostojić iz Bjeljine postala je jedan od omiljenih stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem čoveka. Naime, sve veću zainteresovanost je budila kod ljudi radeći na promeni balkanski uverenja, a nismo ni svesni kako neka od njih utiču na naše ponašanje i rezonovanje.
- Trenutno smo “nesnađeni” između našeg "balkanizma" i savremenog sveta. Većina ljudi koji dolaze na terapiju ne poznaju sebe, svoje granice, lična prava, otuda imaju problem sa samopoštovanjem i samopouzdanjem i slično. Stavljaju tuđe potrebe ispred svojih, ali to ne rade na način 'Majka Tereza sindrom', mi kažemo altruistički, nego tako se ponašaju, jer su naučeni da je to ispravno, a da je sramota drugome reći ne. U stvari, kada ih pitam zašto to rade, oni nemaju logičan odgovor. Naravno, takav život ima posledice - ističe Danijela, čije savete prati više stotina hiljada ljudi na društvenim mrežama i konferencijama - za dnevno.me.
Kroz više od 15 godina rada sa odraslim osobama, ali i decom i adolescentima, dolazila je do poražavajućih saznanja.
- Uzroci “balkanizma” zaslužuju posebno naučno mesto. To bi značilo da se sva akademska zajednica pokrene i kroz empiriju, odnosno naučna istraživanja, eksplicitno objasni kada smo počeli da se ponašamo autodestruktivno i što je još važnije koliko dugo traje takva vrsta ponašanja. Svakako, posledice tog „balkanizma“ živimo, no šta je sa uzrocima- jesu li dovoljno istraženi, kao nužni preduslov da shvatimo ovo prvo - pita se.
Osvrće se na jedan od najvećih posledica balganskog roditelja - biti poslušno dete-
- Biti poslušno dete i nije baš za pohvalu, jer po prirodi deca moraju da budu neposlušna. Međtuim, taj odgoj je tako izgledao, da si ih stavljao u neke torove, u neke okove, da bi ta deca bila poslušna. Sve što se dobro uradilo je potpuno bilo zanemarno, e to je taj balkanski odgoj, gde se nama podrazumevada je neko dobar. I baš ta najposlušnija deca su oni klijenti koji imaju najdublje probleme. Nekad se znaju probuditi sa 40 ili 50 godina, nekad se ne probude nikada - istakla je u podkastu "Spotlight".
Smatra da se ni danas ništa ne „oprašta“ ženi sa Balkana, ali sam prikaz govori drugačije.
- Ništa joj se ne oprašta. Mada, prividno izgleda da to nije baš tako. Navodno, žene su slobodne da odlučuju sa kim će da žive, koliko dece će imati, kakav posao će da rade, sa kim da se druže, kako da se oblače i ponašaju, međutim, ispod tepiha se kriju posledice takvih slobodnih odluka - objašnjava Danijela i dodaje:
- Kako izgledaju posljedice: ta slobodna žena bude odbačena od društvene zajednice, nema podršku roditelja, prijatelja, partnera. Ona je ta koja se drznula reći NE i živeti po svojim pravilima. Takva žena ne uživa poštovanje i status u društvu. Ona je nezaštićena i sama. To je jedan od razloga zbog koga se većina žena ne usudi podići glas, napustiti muža nasilnika, ponašati se u skladu sa svojom ličnošću, disati, živeti, imati slobodno vreme. Ovde je važno spomenuti njenu finansijsku nezavisnost. Mi još spadamo u društva u kojima su prisutne generacije žena koje su zbog “žrtve majke i porodice” odustale od svojih karijera.
Često koristi izraz "balkasnka patologija", iako ga u stručnoj literaturi nema.
- I ja ga nisam pronašla u stručnoj literature, ni nakon toliko godina školovanja. Baš čudno, zar ne? Mislim da je razlog tome dugogodišnje potiskivanje pravih problema u našem balkanskom društvu i okretenja glave od tih autentičnih, samo na Balkanu poznatih obrazaca kao što su: zna se gde je ženi mesto, imovina se piše na njegovo ime, muškarci ne plaču, deca se vaspitavaju kaišem i slično. Ja sam jednu grupaciju ovakvih uverenja nazvala "balkanske patologije" iz razloga što posledično deluju na mentalno zdravlje u različitim pravcima. Jedan od primera je alkoholizam kao pojava na Balkanu koja je društveno prihvatljiva, s minimalnim procentom izlečih pacijenata.
Danijela je uspela da se odupre balkanskim uverenjima, promenila je posao i posvetila se onome što najviše voli da radi.
- Sabotiramo sebe svaki dan. Teško mi je poverovati da to radimo svesno. Ipak, mislim da je većina ljudi na Balkanu nesvesna sebe i svojih nedostataka. Možda kada bi došli na malo veći nivo, da razumemo zašto se isplati biti razuman, svoj, samoizgrađen i zadovoljan čovek bio bi trenutak promene koja nam je neophodna. Verovatno je to moj glavni unutrašnji motiv, kada sam napravila jednu od najvećih odluka u životu, da napustim državni posao i krenem javno da edukujem narod o pojavama koje je teško objasniti, ali evo, vidite, pronašla sam način.
Analizirajući balkanizam, ističe važnost strukture porodice i zdravog odgoja koji podrazumjeva da moramo, između ostalog, učiti decu da više govore o emocijama.
- Mi, zaista, danas imamo dostupnu svu literaturu i informacije na temu značajnosti emocionalne intelegencije i generalno mentalnog zdravlja, u odnosu na neka ranija vremena. Sada je to i publikovano. Bilo bi logično očekivati neki pomak ili rezultate, ali praksa nas demantuje. Mi imamo porast vršnjačkog nasilja, i agresivnosti generalno - objašnjava i nastavlja:
- Razmišljajući o ovim pojavama dođem do zaključka da živimo u dva ekstrema konstantno. Prvi ekstrem se odnosi na generacije ljudi koji su zbog presije i zabrana potiskivali svoje emocije, što je rezultiralo nekom njihovom autodestrukcijom, a drugi ekstrem permisivnost ili potpuna nezainteresovanost za odgoj i vaspitanje što rezultira otvorenom agresijom, što za posledicu ostavlja štetu po drugoga.
Isitče važnost sistemski promena, posebno u školstvu.
- U poslednje vreme razmišljam na ovaj način pokušavajući objasniti to naše balkansko društvo. Kao da nam je umanjena sposobnost da učimo iz greške i da jednu iskustvo zamjenimo sa drugim, boljim i zdravijim. Stalno apelujem na važnosti sistemskih promena u školstvu i generalno društvenoj zajednici.
Te promene će se desiti kada se svi uključimo i zainteresujemo kako popraviti društvo na bolje, ne poredeći se sa “gorim od sebe”, nego valjda bi bilo logično tražiti i uzeti dobre primere u svetu što se tiče vaspitanja i odgoja djece.
Slaže se da je danas dosta izazovnije u odnosu na ranije stvoriti zdravo područje za mentalno odrastanje deteta.
Verovatno da jeste, iz jednog prostog razloga: izazovnija su vremena, a mi se nismo adaptirali. Da bi se čovek prilagodio promenama koje neminovno dolaze, jer to je evolucijski proces, on mora biti prvo dobro prilagođen sam sa sobom, inače će mu prilagođavanje teško ići i neće se baš dobro snaći. A mi na Balkanu imamo još jedan plus faktor: stav da smo najpametniji i da ove nove filozofije koje dolaze sa Zapada ništa ne valjaju, što implicira što bi se mienjao i prilagođavao bilo čemu, meni je sasvim dobro ovako.
Poručuje da je najvažnije razumeti da se prave vrednosti nose iz kuće.
Taj osnov za sistem vrednosti svako mora da ponese iz kuće. To je najvažnije za razumeti. Zato stalno ističem ulogu roditelja u vaspitanju i generalno zdrave porodice kao glavne voditelje jedne individue kroz život. Uticaj vršnjačke grupe i sredinskih faktora, takođe su važni, ali ukoliko imate izgrađen sistem podrške, ljubavi, i zdravih vrednosti, nikakvi spoljašnji uticaji ne mogu toliko da vas oštete.
Kako prepoznati simptome fenomena pravljena žrtve sopstvenog života?
Zavisi koji kontekst posmatramo. Mi imamo mnogo uloga koje živimo. Uloga majke, oca, kolege, rođaka, seste, brata, prijatelja; u svim ovim relacijama mi možemo “praviti žrtvu sopstvenog života”. Mi to tumačimo kroz motiv - objašnjava i dodaje:
Dakle, iz kog motiva neko ima potrebu stavljati se u ulogu “žrtve”, i oko motiva se uglavnom bavimo na psihoterapiji. Ta uloga “žrtve” je u većini slučajeva nesvesan mehanizam pomoću koga se branimo ili iskazujemo neku unutrašnju povređenost.
Autor: Dubravka Bošković
