Uređenje radnog vremena, odnosno vremenski okvir u kojem je zaposleni dužan da obavlja svoje poslove i šta poslodavac tu može da zahteva, veoma je važno za zaposlenog.
Radno vreme definisano je domaćim Zakonom o radu kao „vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom“.
Puno radno vreme
Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, osim ako zakonom nije drugačije određeno, a opštim aktom kod poslodavca može da se utvrdi da bude kraće, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Zakonodavac ovom odredbom praktično određuje da je okvir u kojem se kreće puno radno vreme između 36 i 40 časova nedeljno. I jedni i drugi imaju sva prava iz radnog odnosa.
Puno radno vreme kod naročito teških i po zdravlje opasnih poslova
Zaposlenom koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno. Radi se o poslovima na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog.
Zakon ove poslove naziva poslovima sa povećanim rizikom, a radno vreme na tim poslovima naziva skraćenim radnim vremenom. Tu se zapravo, ne radi o skraćenju rada, već su u pitanju izrazito zahtevni, teški poslovi, koji i pored primene svih mera bezbednosti neminovno štetno deluju na zdravlje zaposlenog, zbog toga, puno radno vreme nije minimum 36-40 časova, kao kod „običnih“ radnih mesta
Ipak, i dalje će se i takvo radno vreme smatrati punim radnim vremenom, i ono povlači sa sobom ostvarivanje svih prava kao da je reč o radu od 40 časova nedeljno. Zakon izrčito kaže: “zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom”.
